Vidovdan.org

www.vidovdan.org
Данас је Пон Дец 22, 2014 4:04 am
Текстови и вести на насловној страни Видовдана


Сва времена су у UTC + 1 сат [ DST ]




Започни нову тему Одговори на тему  [ 12 Поста ] 
Аутор Порука
 Тема поста: 60 година од Чичине смрти
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Сре Јул 12, 2006 6:54 pm 
OffLine
Администратор
Администратор
Корисников аватар

Придружио се: Суб Јан 21, 2006 1:00 am
Постови: 8154
Похвала: 223
Похваљен(а):
905 пута у 643 порука
Поводом 60-годишњице од страдања и мученичке смрти
ђенерала Драже Михаиловића

Српска народна одбрана у Америци и Српски сабор Двери у Србији
позивају Вас у недељу, 16. јула 2006. године на

Помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу,
у цркви Светог Марка у Београду са почетком у 11, 30 часова

Националну академију под називом: „Истина о Ђенералу“,
у великој сали Дома синдиката у Београду у 13 часова

Учествују:
– Славко Пановић, председник Српске народне одбране у Америци
– др Срђа Трифковић, историчар и публициста из Америке
– јереј Велибор Џомић, парох подгорички
– др Бојан Димитријевић, историчар
– Новица Стевановић, ђенералштабни пуковник
– Милослав Самарџић, директор издавачке куће „Погледи“ из Крагујевца и
– Бошко Обрадовић, главни уредник часописа „Двери српске“

Позивамо све поштоваоце бесмртног ђенерала Драже Михаиловића из свих српских земаља и расејања да у недељу, 16. јула буду у Београду, да сви заједно посведочимо ИСТИНУ О ЂЕНЕРАЛУ и затражимо да се коначно открије место његовог гроба.

Улаз је слободан!

Добро дошли!
Сретен Јокић
Српски сабор Двери


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Суб Јул 15, 2006 9:51 pm 
OffLine
Администратор
Администратор
Корисников аватар

Придружио се: Суб Јан 21, 2006 1:00 am
Постови: 8154
Похвала: 223
Похваљен(а):
905 пута у 643 порука
Aleksandar Pavić

SATANIZACIJA PARTIZANSKE SRBIJE JE OSVETA KARME

Povodom 17. jula, 59-godišnjice streljanja jednog oklevetanog rodoljuba

Možemo lupati glavu još pedeset godina o fenomenu "satanizacije Srbije i Srba", možemo se neprekidno iznova iznenađivati činjenicom da sve što kolektivno izgovorimo ili uradimo može biti - i biće - upotrebljeno protiv nas, možemo mudrovati o prokletstvima raznih reformatora, o tome zašto se sve neprekidno izjalovljuje, i pored najboljih namera i najuzvišenijih proklamacija, i pored pokušaja prilaženja problemu i prečicama, i temeljno i legalistički. Ništa neće pomoći, i svaki korak napred biće u stvari hod na miniranoj oštrici brijača, dok se Srbija u potpunosti ne suoči sa sopstvenom nepravdom, sa zrnom sopstvene samo-satanizacije, na čijim temeljima bezuspešno, beslovesno pokušava da ispravi svoje krive Drine i izgradi svoju budućnost.

Neosporno je da zvanični Zapad krivotvori sliku o onome šta se dešava na tlu bivše Jugoslavije poslednjih 15 godina, i to ogromnom većinom na srpsku štetu. Jasno je da je fitilj za južnoslovenski građanski rat zapaljen u Nemačkoj i Vatikanu, uz kukavički pristanak ostatka buduće Evropske unije, kojoj je bio važniji nemački potpis na Mastriškom ugovoru nego istina i pravednost na brdovitom Balkanu. Istina je da secesionisti nikad ne bi dobili krila da ratuju da nisu prethodno dobili - u obećanju ili u svršenom činu - priznanja nezavisnosti, suprotno Povelji UN, Helsinškom sporazumu i važećem međunarodnom pravu. Istina je da je pokojni američki ambasador Zimerman nagovorio Izetbegovića da povuče svoj potpis sa Kutiljerovog plana, koji je mogao da sačuva mir u Bosni. Istina je da nije bilo nikakvih "50.000 silovanih muslimanki" - to je na kraju i jedan od prvih lansera te laži, Haris Silajdžić, morao da demantuje, a da su Srpkinje verovatno prošle gore od pripadnica svih drugih naroda zajedno, i da i se sve to opet ne primiče broju silovanih, prodatih i preprodatih žena svih nacionalnosti od ruku raznih "mirovnjaka" i njihovih domaćih "partnera", otkako su počeli da nas "prosvećuju" svojim prisustvom pre skoro deceniju i po. Istina je da je Izetbegović namerno držao Sarajevo pod internom blokadom da bi, putem kooperativnih zapadnih medija, iznudio što veće simpatije za "grad pod opsadom" - i iste recepte primenio u Goraždu, Žepi i Srebrenici. Istina je da se ne zna pravi broj žrtava u nesrećnoj Srebrenici niti ko stvarno stoji iza celog tog ubilačko/propagandnog "projekta", da je cifra od "7-8.000" proizvoljna i ničim dokazana, da se ne zna ni ko je tačno činio koje zločine nad kim i u kojoj meri, da su prvi međunarodni posmatrači na licu mesta tvrdili da tamo nisu primetili tragove nikakvog masovnog zločina, niti grobnica, ali da jesu konstatovali da su srpske snage ostavile otvoren koridor za povlačenje muslimanskih snaga ka severu, prema Tuzli - i vojsci i civilima. Istina je da je Račak bio nameštaljka, kao i Markale 1 i 2, izgovori za NATO intervencije koje su već unapred isplanirane, a koje su samo čekale formalan povod. Istina je da je Rambuje napisan tako da bi se odbio. Istina je da se pod zastavom UN sa Kosmeta iselilo preko 200,000 ne-arbanasa, da je preko 150 pravoslavnih crkava uništeno, da su nemački oficiri znali da se sprema prošlogodišnji martovski pogrom i nisu preduzeli ništa da ga spreče, a i to da su najhrabriji međunarodni branioci Srba tada bili - Amerikanci. Istina je da je Hans Jesen-Petersen istinski žalio što je Ramuš Haradinaj morao da ide u Hag, i da će sve pokušati da izdejstvuje "pozitivnu ocenu" dostignutih "standarda" na Kosmetu, kako bi obezbedio što bolju startnu poziciju za arbanašku stranu u nekim budućim pregovorima.

Sve ovo i mnogošta još je "istina" - ali mi od toga slabo šta imamo, osim novih-starih laži koje se neprekidno podgrevaju, kao da su se ratovi jugoslovenske sukcesije tek juče okončali. Mađutim, šta da očekujemo od drugih kad još uvek varamo sami sebe o nama samima? Još više, šta možemo da očekujemo i od neke više pravde, kada nismo u stanju da ispravimo sopstvene nepravde nad sobom.

Kao što to biva u svim antičkim, bezvremenim tragedijama, kao protagonista sopstvene tragedije, Srbija ima svoj skelet u ormaru. To je skelet đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića, vođe poslednje suštinski srpske oružane sile u našoj istoriji, ratnog heroja i mučenika streljanog na pravdi Boga od strane posleratne revolucionarne vlasti, koja je njega i njegov pokret - osvedočeno prvu anti-fašističku gerilu u okupiranoj Evropi - oklevetala, tako stvarajući temelje svih drugih kleveta - spoljnih i unutrašnjih - koje su zatim usledile i kojim nas spoljni svet obasipa do sadašnjih dana.

Đeneral Dragoljub Draža Mihailović poveo je iskrenu, narodnu borbu protiv okupatora još u maju 1941. godine, ne priznajući kapitulaciju jugoslovenske vojske i Vlade, i ne čekajući, kao rukovodstvo tadašnje KPJ, instrukcije od Kominterne i Hitlerov napad na kolevku socijalizma, SSSR, kao znak da nešto treba uraditi u sopstvenoj zemlji. Ubrzo je proslavljen na koricama američkog "Tajm" časopisa i u holivudskom filmu kao "prvi gerilac Evrope", sabotirajući nemačke transporte prema Africi, bivajući, po de Golovom priznanju - i ne samo njegovom - jedan od ključeva savezničke pobede na tom kontinentu. Svojim ustankom, tada+nji pukovnik Mihailović poremetio je nemačke planove brze pacifikacije ovog prostora i odložio za ključni interval napad na SSSR, omogućivši ruskoj zimi da pruži odlučujuću pomoć u odbrani ruske zemlje, što je, na kraju, odlučilo i ishod celokupnog rata. Takvim podvigom osvedočene kontinentalne demokratije sa mnogo jačim vojnim i ljudskim potencijalima nisu mogle da se podiče.

Posle prvih uspeha i stvaranja infrastrukture otpora okupatoru, Mihailović je taktički primirio ustanak kako bi izbegao nemačku politiku svirepe odmazde koja je zahtevala 100 srpskih života za 1 ubijenog Nemca i 50 za 1 ranjenog, što je cinično iskorišćeno od strane ideološki vođenog partizanskog pokreta za radikalizaciju borbe i veštačko potpirivanje stradanja naroda koji bi, ostavši beskućan, u šumi mogao da se skući najpre kod - partizana. Ali nastavio je borbu tamo gde se moglo. Na žalost, britanski komunisti sa Kembridža u britanskoj obaveštajnoj službi ubrzo su se usavršili u pripisivanju sve većeg broja Mihailovićevih uspešnih, anti-nemačkih akcija - partizanima, što je kasnije korišćeno kao ključni argument da se sva saveznička podrška baci Titovoj vojsci, da se mladi i nejaki kralj Petar Drugi pritisne da naredi da se svi pod oružjem u okupiranoj Jugoslaviji stave pod Titovu komandu i da se na kraju odrekne svoje vlasti u korist Titovog Namesništva, koje je bilo most za konačno ukidanje legitimno izabrane, demokratske vlasti na ovim prostorima.

Istina je da je partizansko rukovodstvo, namerno skrivajući istinu ratnih zbivanja od svog većinsko srpskog korpusa, iskreno anti-fašističkog u svojim namerama, uvelo svoju vojsku u Srbiju zajedno sa Crvenom armijom ne da je oslobodi, već da je porobi, to jest, da je stavi pod vlast jednog ideološkog pokreta, koji je, u južnoslovenskoj varijanti, zasnivao svoju nacionalnu politiku na suzbijanju srpske nacije, na njenom slabljenju zarad održavanja sada već potpuno veštačke jugoslovenske tvorevine, u kojoj su žrtve i dželati izjednačeni. I zatim su partizanski čelnici, i to srpski ponajviše, tokom sledećih pola veka, svuda i na svakom mestu i u svakoj školskoj lekciji, lepili etiketu "izdajnika" ili "saradnika okupatora" na prvu anti-hitlerovsku gerilu porobljene Evrope, Mihailovićevu Jugoslovensku vojsku u otadžbini, koja je u svojim redovima, pritom, imala i muslimane i Hrvate, i Slovence, koja se, i pored svega, zalagala za obnovu Jugoslavije, ali na federativnim osnovama - ako ništa drugo, da bi se sledećeg puta znalo šta je čije, a pošto bi se grobovi žrtava fašizma i njegovih istinskih saradnika (ustaša, handžarovaca, balista, mađarskih fašista u Vojvodini) prethodno prebrojali i Nirnberg doživeo svoju lokalnu varijantu i na ovim prostorima. To se, naravno, nikad nije desilo.

Istina je, dakle, da je partizanska vlast postreljala ili poslala u sigurnu pogibiju na Sremski front većinu onog najboljeg u Srbiji, a dobar deo ostatka pozatvarala, proterala ili razvlastila i raskućila, i zatim sejala laži o njima - i o celom srpskom kolektivu - sledećih 50 godina. A zatim je mobilisala ljudski faktor pod svojom upravom, obične partizanske borce i prvoborce, koji nisu mogli ni da znaju punu istinu, protiv sopstvenih sunarodnika pomoću lažne i iskrivljene slike, hraneći lažima zdrav nagon koji svaki normalni pripadnik bilo koje nacije ima protiv istinskih izdajnika ili saradnika okupatora.

Međutim, nijedan od tih epiteta o Draži Mihailoviću i njegovom pokretu nije bio istinit. I tu leži prokletstvo, ključ pitanja zašto Srbija i Srbi ne mogu da se oslobode zloduha spoljne anti-srpske kampanje već skoro pet godina posle odlaska Miloševića, poslednjeg iskrenog baštinika AVNOJ-a na ovim prostorima. I tu nikakav marketing ne može da pomogne, nikakvi apeli za tuđu pravednost, nikakva bolna i potresna svedočenja pred stranim parlamentima, komisijama i panelima ne mogu da promene suštinu i otupe klevetanje jednog naroda koji nikako da očisti izvor sopstvenog samo-klevetanja. Da, istina je da se Srbi kolektivno kažnjavaju kroz Hag, kroz uslovljavanje cele nacije predajom pojedinaca, putem kojih opet treba da se "dokaže" nekakav "zajednički zločinački poduhvat" - i to od suda kontrolisanog od strane onih koji su se svesno udružili u istinskom, izvornom zločinu rasturanja jedne zemlje. Međutim, sve je to zaslužena osveta sudbine, zato što se još nismo dovoljno potrudili da se očistimo od samo-klevetanja domaće proizvodnje, da se suočimo sa lažima na kojima je izgrađen posleratni poredak, na čijim temeljima današnja Srbija još uvek počiva i prolazi kako prolazi.

Današnja Srbija sopstvenu istinu nije povratila, laži o samoj sebi nije jasno i zvanično demantovala, oteto nije vratila, nepravedno optužene, streljane ili zatvorene nije rehabilitovala, punu istinu o ratu nije otvorila zvaničnoj reviziji. Nedavno doneseni zakon o izjednačavanju prava Ravnogoraca i NOB-ovaca samo je relativizovao istinu ne otkrivajući je, i nije predstavljao nikakvu katarzu, nikakvu "istinu, odgovornost i pomirenje" kako bi rekli pripadnici jedne struje koja za istim traga, ali nedovoljno duboko i iskreno. Čast pojedincima u svim strujama i njihovim nastojanjima da ne padnemo u totalni samozaborav i samouništenje, ali to još uvek nije dovoljno, što se i vidi.

I čemu onda se nadati, šta to tražiti od drugih, kakvu "pravdu", kako se čak nadati da će nas i neki "goli pragmatizam" izbaviti od zla, izvući iz laži i virtuelnosti srpske svakodnevice? To sve možda i nije važno sloju koji se u raznim segmentima - društvenom, političkom, finansijskom, kulturnom - naziva "elitom" i opet lepo lično prolazi. Ali neka bude važno onima kojima se sve ovo gadi, kojima je dosta laži i spoljnih i unutrašnjih, koji već hoće da izađu iz začaranog kruga zla i prevare a ne znaju više šta da rade, kome da se okrenu, za koga više da glasaju, u koju to zemlju da emigriraju, da bi opet patili za svojom.

Puna istina o nenadmašnoj a lažno predstavljenoj srpskoj borbi tokom Drugog svetskog rata, puna restauracija otetog, puna rehabilitacija nevino optuženih i poubijanih - samo ona može skinuti ovo kolektivno prokletstvo sa svih nas, omogućiti legalistima da izrode delotvornu proceduru iz svojih nastojanja, i pragmatistima velike korake napred u racionalizaciji funkcionisanja države i društva, primereno vremenu u kojem se nalazimo. A neka sve krene - i jedino može da krene - od pune rehabilitacije đenerala Draže Mihailovića, od nezaobilaznog rituala nalaženja, otkopavanja, opojavanja i dostojnog sahranjivanja njegovih kostiju uz pune počasti, što jedino može da razbije prokletstvo koje se nadvilo nad Srbijom i srpskim zemljama.

Na sopstvenoj nepravdi gradeći, tuđa nepravda će nas neprekidno sputavati. To je neumitan zakon duhovnog sveta, kojeg nijedan ustav ne može poništiti, nijedna prečica preskočiti. To je jedini program kojem se sada vredi okrenuti, iz kojeg tek mogu proizići svi drugi. Sve drugo je neslana šala, zavitlavanje, površnost, bežanje od istine i samosuočavanja - virtuelnost koju svi duboko osećamo da je svuda oko nas, dok nas puna sila našeg prokletstva u vidu naših aveti, naših inostranih i domaćih klevetnika, neprekidno šiba, i kraj joj se ne nazire, niti se može nazreti dok god nastavimo ovim putem i ne pokajemo se na način na koji nam naša duhovna tradicija i vera nalažu. Ako je Amerika mogla da pokaže dostojno poštovanje za spasioca preko 500 njenih avijatičara, koliko tek možemo i moramo mi sami, koji mu mnogo više dugujemo. Dražine neopojane kosti su srpski skelet u ormaru. Tragedija koja traje neće se završiti dok taj skelet konačno ne bude pohranjen i okajan.
( 04.08.05)
Copyright by NSPM


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Пон Јул 17, 2006 9:50 am 
OffLine
Администратор
Администратор
Корисников аватар

Придружио се: Суб Јан 21, 2006 1:00 am
Постови: 8154
Похвала: 223
Похваљен(а):
905 пута у 643 порука
ДРАЖИН ДУХ ГОВОРИ

ОЈ СРБИЈО НЕБРОЈЕНО ГРОБЉЕ
СРБИ БРАЋО ЗАРОБЉЕНО РОБЉЕ,

ЕВО МЕНЕ ДА СЕ ВАМА ЈАВИМ
ИЗ ОВОГА СВЕТА НЕБЕСКОГА,

И СВЕТЛОСТИ ХРИСТА СПАСИТЕЉА
УЗ СИЈАЊЕ НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ,

ЖИВ САМ БРАЋО ЖИВЉИ НО ИКАДА
У БЛИЗИНИ СВЕТИТЕЉА САВЕ,

КОЈИ СИЈА КАО СТО СУНАЦА
КРАЈ МЕНЕ СУ И МИЛОШ И МАРКО,

СТАРАЦ БОГДАН СА ДЕВЕТ СИНОВА
И СВА СРБСКА КРСТОНОСНА ВОЈСКA,

СА КОСОВА ПОЉА ШИРОКОГА
ШТО ИЗГИБЕ ЗА КРСТ И СЛОБОДУ,

ОКО МЕНЕ БЕЗБРОЈНИ УСКОЦИ
ШТО БРАНИШЕ СИРОТИЊУ РАЈУ,

КРОЗ ВЕКОВЕ ОД ТУРСКОГ ЗУЛУМА
ПАВЛЕ БАКИЋ СТРАШНИ ВОЈЕВОДА,

ДВА ЈАКШИЋА ДВА ЈУНАКА ДИВНА
ХАЏИ ПРОДАН, КОЧА КАПЕТАНЕ,

ХАЏИ ЂЕРА И ХАЏИ РУВИМЕ
И АВАКУМ ДИКА МУЧЕНИКА,

КАРАЂОРЂЕ И ЊЕГОВА ВОЈСКА
СА МИШАРА И СА ИВАНКОВЦА,

КНЕЗ АЛЕКСА, СТРАШНИ БИРЧАНИНЕ,
ГОЛИ ЗЕКА И ЗМАЈ ОД НОЋАЈА,

ХАЈДУК ВЕЉКО И КУРСУЛА ЈОВО,
КОЏА МИЛОШ И ХРАБРА ЉУБИЦА,

И СВЕ СРБСКЕ ИЗГИНУЛЕ ВОЈСКЕ
НА ГРАХОВУ ЛАЗУ И НИКШИЋУ,
НА МИШАРУ И РЕЦИ ТАМИШУ
НА АНГОРИ И МАРИЦИ РЕЦИ,

СВИ ЈУНАЦИ НАШИ С' КУМАНОВА
С КУМАНОВА И СА ОБЛАКОВА,

ИЗ БИТОЉА И С' КАЈМАКЧАЛАНА
И БОСАНСКО ОКОВАНО РОБЉЕ,

ШТО МУ АДРИ БЕШЕ КОСТУРНИЦА
И СВЕ СРБСКО НЕЖИДЕРСКО РОБЉЕ,

ШТО ИЗГИБЕ С ГЛАДА И ПОМОРА
ЈОШ СУ САМНОМ СВИ МОЈИ ЧЕТНИЦИ,

ОФИЦИРИ ВЕРНИ КОМАНДИРИ
ШТО ПЕТ ЛЕТА САМНОМ ЧЕТОВАШЕ,

ОД ТИРАНА СРБИЈУ БРАНИШЕ
У БИТКАМА ЉУТИМ ИЗГИБОШЕ,

У БИТКАМА ИЛ'У ТАМНИЦАМА,
БРОЈЕВИ СУ ЉУДСКИ ПРЕМАЛЕНИ,

ДА ИЗБРОЈЕ СВУ НЕБЕСКУ ВОЈСКУ
И ВЕЧИТУ СВЕТЛОСТ И КРАСОТУ,

ГДЕ ЈЕ МОЈА ДУША УЗЛЕТЕЛА
КАД МИ ЈУДЕ ТЕЛО УМРТВИШЕ,

БЕЗ ОПЕЛА У ЗЕМЉУ ЗАРИШЕ
ДА СЕ МЕНИ ГРОБА НЕ ДОЗНАДЕ,

АЛ'БОГ ВИДИ СВЕ СКРИВЕНЕ ТАЈНЕ
ЗАЛУДУ СУ ЗЕМЉЕ БЕЗБОЖНИЧКЕ,

НЕБЕСА СЕ ЊИМА ПОДСМЕВАЈУ
ВРЕМЕ ИДЕ И СКОРО ЋЕ ДОЋИ,

ДА СРБИЈА БУДЕ СЛОБОДИЈА
ЈА ЋУ НЕКОМ ПРИЈАТЕЉУ СВОМЕ,

НА СНУ ЈАВИТ' И МОЈ ГРОБ ОБЈАВИТ'
ДА СЕ МЕНИ ПОЈЕ ЛИТУРГИЈА,

ТОГА СВЕТА КАО И ОНОГА
СВЕ НЕПРАВДЕ ЉУДСКЕ СУ ПРЕД БОГОМ,

К'О НО ПЛЕВА ПРЕД ВИХОРОМ ВЕТРА
ДРЖ'ТЕ ВЕРУ СЛОГУ И ПОШТЕЊЕ,

У ТОМЕ ЈЕ СРБИНУ СПАСЕЊЕ
НЕ ЖАЛИТЕ ЗА НАМА УМРЛИМ,

МИ СМО ЖИВИ ГДЕ СЕ НЕ УМИРЕ
НЕ ЖАЛИТЕ ЗА ДУШОМ УМРЛИХ,

ШТО С' У ТЕЛУ КАО СЕНКЕ КРЕЋУ
ШТО САТАНИ ПРОТИВ ХРИСТА СЛУЖЕ,

ПРОТИВ ХРИСТА И СВОГА НАРОДА
ШТО КРСТ ЛОМЕ И СЛОБОДУ ГЊЕЧЕ,

ХРАБРИ БУД'ТЕ МИ СМО С'ВАМА СТАЛНО
И ДАН И НОЋ БОГА ПРОСЛАВЉАМО,

И СВИ ЗА ВАС БОГУ СЕ МОЛИМО
МИ СМО ЈАЧИ ОД СВИХ ЉУДСКИХ ВОЈСКИ,

МИ СМО ВАШИ МОЋНИ САВЕЗНИЦИ
ЗЕМЉА НЕБУ ОДОЛИТ НЕ МОЖЕ,

НИТИ ИКО НЕБЕСКОЈ СРБИЈИ
ЧИЈЕ ЧИСЛО ПРЕМАШУЈУ ЗВЕЗДЕ,

ЧИЈОЈ СИЛИ ОТПОРИ СУ СМЕШНИ
ЈЕР БЕЗ МУКЕ САВЛАЂУЈУ БЕДУ,

И ПРЕ БИТКЕ БЕЛЕЖЕ ПОБЕДУ
СВЕ ПО ПРАВДИ БОГА ПРАВЕДНОГА
И У СЛАВУ ХРИСТА ВАСКРСЛОГА.

СПЕВАО СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У ЈЕСЕН 1946 ГОДИНЕ У МАНАСТИРУ СВЕТОГА САВЕ У ЛИБЕРТИВИЛУ, ИЛИНОЈ, ЧИКАГО


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Пон Јул 17, 2006 9:53 am 
OffLine
Администратор
Администратор
Корисников аватар

Придружио се: Суб Јан 21, 2006 1:00 am
Постови: 8154
Похвала: 223
Похваљен(а):
905 пута у 643 порука
Браћо не клонимо Духом има Наде док је Бога живога и Вере у Србина!

Јуда Апостол Христов издаде га, раскаја се, обеси се и пуче као мјешина и засмрђе и тако остаде а Христос Воскресе!

Ваистину Христос Воскресе!

Вук и вучићи Бранковићи и њему сличне лисице преживеше Косовску Битку али ослепише од светлости свете главе Књаза Лазара која је данас једина тапија и стоји насупрот свих оних који су к'о аждаје зинули на Свето Косово!!!

Кумоубоица Вујица прода вука и вучића зари сикиру у кршна плећа Ђорђија од тада до Страшног суда Вујици припада срамота а Ђорђију Цркве Србског Покајања и све лепши и већи споменици као онај недавно рођени у Порти Вишеградског Хиландара.

Вујица од срамоте све дубље пропада у земљу а Ђорђије све љепши и љепши иде у сусрет Новаку на Романији!!!

У име Божије Правде и на радост Чича Драже и његовог Отачаства, за коју годину ако Бог-да, Срби ће крвави саркофаг Јозефа Амброза послати из Белог града, а на Дедиње вратити бившег и будућег протераног Домаћина а једног од три сиња тића признати за Сербског Господара!!!

Ево,и Чича Дража се враћа своме Роду и Отаџбини.

Ружни су били, а за вечност остаће тужни, они који су му Душу одузели, а Род његов уназадили више но пет векова турско робовање!!!

Да би трагедија наша била ко ничија, овога пута не можемо зажалити на туђина, него на брата Кајина који од 1941. године не пије ни воде ни вина но крви рођенога брата Авеља.

Ето Браћо Хришћани, чиме су се причешћивали дјеца Јудина, дјеца вукова и лисица и сотонском здању ЦеКа еСКа!!!

Ко има непомућен разум ускликнуће речима Светог Апостола и Првомученика млађаног Стефана:

„Господе, опрости им јер не знају шта чине!”

Враћање Чича Драже ми Срби доживљавамо љепоту слободе и своју обнову како Духа тако и Отаџбине, а ако тиме другима зло не мислили или спремали дабогда се нама вратило!!!

Верујемо у Бога, верујемо у Србство и верујемо у Јевањђелско начело саживота с другима: што не желиш да теби други чини не чини то другоме!!!

Са овог светог места смирено и достојанствено пођимо и целивајмо Крст Часни у Олтару започете Цркве, а у срца смјестимо поуку овог Светог Мјеста и дајмо свак себи по на особ Завјет и повичимо:

-Господе Исусе Христе Сине Божији, како је страшно бити отпадник као Јуда, пресветли и честити Књаже Лазаре, како си светлији и лепши од Вука!!!

-Вујицо, куме-убицо, јесил' сми'о погледати Ђорђија у очи кад си на привременом судишту био?

-А ти чича Дражо, радуј се што си Мученик а не зликовац био!

Зато Браћо и Сестре, гости звани и незвани нека је срећно наше сабирање нека буде Богом услишана Молитва наша, нека Бог прости Мученичку Душу Чича Драже и његових сабораца, Богом Благословена трпеза Љубави коју ће мо данас учинити спомен Душе његове, да се милом Богу приближимо, да се сложимо, умножимо и обожимо, да праштамо и друге да волимо а Душу Отаџбину да сачувамо, Амин! Боже дај!

Бог да те прости Чича Дражо који нас данас са неба гледаш, милујеш и Благосиљаш, Амин.



Дражевина,

прото. Рајко Цвијетковић

Парох вишеградски


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Сре Сеп 06, 2006 12:25 pm 
OffLine
Администратор
Администратор
Корисников аватар

Придружио се: Суб Јан 21, 2006 1:00 am
Постови: 8154
Похвала: 223
Похваљен(а):
905 пута у 643 порука
Ореол Светог ратника

Изговорена у Цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18.јула 1954.г.

Рече Господ: '' Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје '' (Јован,15,13)


Поштована господо српска, браћо и сестре,

У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.

У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму, она се односи искључиво на Сина Божијега Исуса Христа, који је положио живот Свој на крсту за васцели род људски.

Према томе, Боzије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство, док је за обичне велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ.

Покојни Дражжа Михајловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим, тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав није за човека него за Бога.

Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну. Увек и за увек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од Светог Саве до наших дана. У борби коју је Усуд досудио њему и његовој генерацији он није могао дати ништа веће него што је дао, тј.живот свој. Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезовима, како њега тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот свој за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и за увек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.

По свим списима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?

Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?

Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) tуђинкама, док њихове законите супруге у Отаџбини, верне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима?

Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверјем, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све вичу: '' Дража, Дража! '', '' Ја и Дража! '', '' Ми и Дража! ''.

Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибио уз све српске националне организације у слободном свету. Како, онда, да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску православну Цркву, нити у једну српску родољубиву организацију?

Тешко ми је, заиста тешко, што морам да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него ради и тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: '' На прави пут, браћо! Ваш Командант је жив, и он вас из оног света види на странпутици и жалости се! ''

Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толику ми част чини радост што са овога места могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци, који са својим славним Командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског сина мученика. Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији, и не само једној нашој генерацији, него и будућим.

Народ који у страховитом мраку робовања и страдања издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светле у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу. Такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији. Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом Светском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видело од постанка света, дотле вођи српског народа, на челу са Дражом, били су људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви. Име оних првих на небу се неће споменути, ау историји света спомињаће се с одвратношћу и проклетством; док ће имена ових других на небу бити песма бесмртних духова, а на земљи слава и похвала покољења и покољења.

Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу.

Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије!

Амин, Боже дај!

Слава му!


Свети Николај српски


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Сре Сеп 06, 2006 2:40 pm 
OffLine
Касно Марко на Косово стиже
Касно Марко на Косово стиже
Корисников аватар

Придружио се: Пон Авг 21, 2006 12:00 am
Постови: 65
Локација: Zemun
Похвала: 0
Похваљен(а):
0 пута у 0 порука
Za razliku od Kroulija, vas Cica je i ubijao i rukovodio ubistvima. Ima do lakata okrvavljene ruke. O njegovu dushu.


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Чет Сеп 21, 2006 11:24 pm 
OffLine
Администратор
Администратор
Корисников аватар

Придружио се: Суб Јан 21, 2006 1:00 am
Постови: 8154
Похвала: 223
Похваљен(а):
905 пута у 643 порука
MILENTIJE PEŠAKOVIĆ, SVEDOK

Bio sam na suđenju Draži

Nekadašnji funkcioner Komunističke omladine Milentije Pešaković kao gimnazijalac i dopisnik listova "Mladi borac" i "Omladina" proveo je dva dana na suđenju komandantu ravnogorskog pokreta Dragoljubu Mihailoviću Draži. Pešakovićeva sećanja predstavljaju zanimljiv mozaik utisaka i ličnih istraživanja o sukobu koji još uvek nije okončan, ali i svedočanstvo o nadmoćnom ponašanju pobednika, kojeg se nisu oslobodile ni vlasti šezdesetak godina kasnije.



U leto 1946. godine bio sam u Beogradu, na kursu za fiskulturne instruktore. Dok je nas šesnaestoro, iz svakog okruga po jedan, vežbalo u DIF-u, počelo je suđenje Dragoljubu Mihailoviću. Suđenje se pratilo preko izveštaja na radiju i u novinama. Ponekad je bilo i direktnih radijskih prenosa koje sam slušao u menzi, dok smo jeli. Jednog dana moj drug i ja smo rešili da odemo u sudnicu. Najviše nas je zanimalo da vidimo englesku novinarku, mislim londonskog "Tajma", koja je u jugoslovenskoj štampi žestoko napadana da pristrasno izveštava sa tog suđenja. Kao mladog saradnika omladinskih listova zanimalo me je da vidim nekoga ko piše disonantno od onoga što je jugoslovenska štampa tada objavljivala, i od onoga šta se pričalo o Draži, da je saradnik okupatora, zločinac. Krenuli smo u Topčider, u Dom garde u kome se suđenje održavalo, i natrapali na dva stražara. Jedan je bio mlad, sa nemačkim šmajserom o ramenu, dok je drugi, malo stariji, ležao naslonjen na lakat. Ispred njega je bila mašinska puška sa redenicima. Kada su saznali da smo krenuli na suđenje, pitali su zašto nas to interesuje. Posle odgovora da želimo da vidimo englesku novinarku, tražili su nam legitimacije ili bilo kakav papir da smemo da prisustvujemo suđenju. Iz zadnjeg džepa pantalona pružio sam stražaru blok papira. Kada je počeo da lista, naleteo je na rukom pisani naslov "Sastanak aktiva SKOJ-a". Pitao me je da li sam član SKOJ-a, rekao sam mu da sam član Okružnog komiteta SKOJ-a u Prokuplju. Skoro da je ustao da me pozdravi, rekao da je u tom slučaju sve u redu, tražio od nas da mi i njemu pomognemo ako bude zatrebalo, i propustio nas. Taj detalj, odnosno saznanje kakvo poverenje i poštovanje izaziva Savez komunističke omladine Jugoslavije, najviše mi se tada urezao u sećanje.


NIJE PUNA SALA

Oko Doma garde nisam video nikakvo posebno obezbeđenje, bar ne u uniformi. Inače, dve godine kasnije, u tom istom objektu je održan Peti kongres Komunističke partije Jugoslavije, a 1955. i razgovori Tito - Hruščov, jer je to mesto dobro izolovano. U sudnici sam proveo dva dana, i to kada je glavni pretres za Dražu Mihajlovića već prošao, kada je ostalo još pet dana do kraja. Zato nije bilo ni mnogo publike, sala je bila do pola ispunjena. Unutra, ako me sećanje služi, nisu svuda bile postavljene stolice nego klupe, a između njih je bio dovoljan razmak da je moglo da se ustane u toku suđenja i da se izađe.

Krajem juna 1943. godine završio sam četvrti razred gimnazije i za vreme letnjih ferija došao u selo. Posle dva dana četnički komandant, kapetan Pera Rajković, izuzetno lep čovek, skladno obučen, pozvao je mog oca u štab, u brdo. Otac se vratio i rekao da me Pera traži, da budem pisar u njegovoj brigadi. Bilo je to prvo pojavljivanje ravnogorskih četnika u mom kraju. Iako pokret Draže Mihajlovića nije bio kompromitovan, nego su bili kompromitovani četnici Koste Pećanca koji su delovali 1941. i 42. godine, ja sam se ipak plašio i zazirao od četnika. Četnici Koste Pećanca su ubili petoricu mojih najboljih drugova. U dogovoru sa ocem sutradan rano sam pobegao u grad, u Prokuplje. Rajkovićevi četnici se više nisu interesovali za mene. U Prokuplju sam aktivno radio za partizanski pokret, a u oktobru 1943. godine pobegao i iz Prokuplja, pošto se čulo da će Bugari da blokiraju grad, da pretresaju i hapse. Sa mnom je krenuo i moj drug, Predrag Milenković, deda violiniste Stefana Milenkovića.

Publika u sudnici se ponašala normalno. Nije čak bilo ni velikog interesovanja za odlazak na suđenje. To mogu da tumačim tako što su partijski i skojevski aktivisti određivani za odlazak na suđenje prema spiskovima, a išli su ako bi to prihvatili. Međutim, u to vreme je važilo pravilo - ako te partijski ili skojevski komitet nešto ne pita ili ti ne kaže, nemaš prava da budeš radoznao. To je važilo i za suđenje Draži: možda je neko i hteo da ide, ali nije mogao, niti je tražio, dok ga neko ne predloži. Koliko znam, niko od visokih ili srednjih funkcionera nije tamo odlazio.

U sećanju mi je ostao Draža, koji je izgledao oronulo i sve vreme bio veoma zamišljen. Tada sam ga prvi put video. Do njega je na optuženičkoj klupi sedeo advokat Moljević, visok i prosed, za koga sam kasnije saznao da je iz Banjaluke, i da je jedan od ideologa Ravnogorskog pokreta. Ostao mi je u sećanju i Velibor Jonić, ministar prosvete u vladi Milana Nedića, zato što je sedeo u odelu besprekornog kroja, od engleskog štofa. Za mene kao sirotinju u seljačkoj odeći to je bilo nedostižno. Kada sam ja bio u sudnici, saslušavali su izvesnog Pavlovića, visokog i krupnog. Slike aktera u suđenju su objavljivane u novinama. Zapamtio sam i tadašnjeg tužioca, Miloša Minića, i predsednika suda, Mihajla Đorđevića. Kod ovog poslednjeg sam kasnije, kao novinar, odlazio u Privredni sud. Iza svakog optuženog je stajao po jedan policajac, a tu su bili i advokati. Sledeći red je, ako se dobro sećam, bio rezervisan za probranu publiku, a ja sam sedeo u petom redu, jer je tamo bilo upražnjeno mesto. Miloš Minić je na suđenju bio vrlo aktivan, ili agresivan, kako su tada govorili, govorio je gromkim glasom. Suđenje se odvijalo tako što tužilac nije prilazio optuženima, nego je stajao i sa mesta ih pitao a oni sa mesta odgovarali. Miloš Minić je iz ravnogorskog kraja, a kasnije sam saznao i da je bio prvi od partizanskih funkcionera koji je išao na razgovore sa Dražom, o saradnji. Pretpostavljam da je zato i određen da bude tužilac na suđenju. Među optuženima nije bilo snishodljivosti pred sudom, čak mi se čini da je Draža bio najviše utučen. Bivši ministar Jonić je bio svež u licu, očuvan, sa prekrasnim odelom, Pavlović veoma korpulentan, tako da ne mogu da kažem da li je u zatvoru bilo torture.


MINIĆ AGRESIVAN

Moram da kažem da sam od dečaštva bio ateista, kasnije i antimonarhista, pa je normalno da za vreme rata nisam bio na Dražinoj strani. Kada je Aleksandar Ranković u martu 1946. godine objavio da je Dragoljub Mihailović u rukama organa narodne vlasti, ja sam se obradovao. Međutim, kada sam ga video u sudnici, zamišljenog i potištenog, moje srce kao da je prešlo na stranu onoga ko je u teškom položaju. Njegovu ćerku Gordanu video sam u vreme kada je prišla partizanima, bila je na Prvom kongresu antifašističke omladine u novembru 1944. godine. Tada je već bila u beloj sanitetskoj uniformi, na kongresu je i govorila, tada bila i pozdravljena. Kasnije sam o njoj slušao pohvale od ljudi koji su sa njom bili u partizanskim jedinicama na Sremskom frontu. To je bila Peta srpska brigada u Dvadeset prvoj diviziji, u kojoj sam i ja bio leta 1944. I u knjigama koje su napisane o toj brigadi Gordana se pominje kao medicinska sestra, vrsna i veoma hrabra. Kasnije sam čuo i da je Dražin sin Branko prišao partizanima, da je takođe bio na Sremskom frontu, ali i na Golom otoku. Gordana i Branko nisu prisustvovali suđenju svom ocu. Kružila je priča da je Draža, dok je bio u zatvoru, rekao da mu je najteže palo to što su ga deca napustila. Draža Mihailović je optužen za saradnju sa okupatorom, i to je Miloš Minić dokazivao pokazujući fotografije, nekakva dokumenta. Njegov branilac, Dragić Joksimović je vodio odbranu tako što je dovodio u sumnju papire koje je Miloš Minić pokazivao, a kasnije sam u literaturi o tom suđenju čitao da su neki papiri možda bili falsifikovani. Draža je imao priliku da odgovara na pitanja mimo branilaca, i to sa "da" ili "ne", ponegde i proširenim rečenicama. Sećam se da nije mogao, niti je pokušavao da negira sve što je Minić prezentirao kao fakta. Bilo je nekih Dražinih stavova da su dela za koja je optužen uradili ljudi za koje on nije znao. Svedoka na suđenju, bar koliko sam ja mogao da vidim, nije bilo. Optuženi su bili svedoci jedan drugom, ali za neke sitnice u suđenju. Kasnije sam pronašao podatak da je na suđenju Draži bilo i ljudi iz vlade Milana Nedića i ljudi Dimitrija Ljotića. Oni su bili protivnici među sobom, pa je bilo mišljenja da je tako bilo namerno organizovano kako bi se Draža što više ocrnio kada se nađe u društvu sa nedićevcima i ljotićevcima, koji su u to vreme bili veoma kompromitovani.


DVE VERZIJE

Kasnije se pričalo da nije bilo viteški ili vojnički osuditi na smrt svog protivnika kao što je Draža osuđen, a onda i da je bilo logičnije da se dozvoli Draži da se evakuiše. Amerikanci su bili spremni da se spuste avionima, tamo u Bosni, gde je bio. Pitao sam Milovana Đilasa, sa kojim sam se kasnije često susretao, o toj stvari. Tačno je, rekao mi je, Tito je bio raspoložen da se pusti da Draža ode, ali su Srbi bili protiv. U vrhu jugoslovenske političke hijerarhije u to vreme su od Srba bili Aleksandar Ranković, Sreten Žujović i Blagoje Nešković, pa i Moša Pijade. Ipak, nisam pitao koji Srbi, niti mi je Đilas to rekao. Ali, rekao mi je da je, kada je Draža već uhvaćen a suđenje organizovano, bila nemoguća drugačija presuda nego na smrt, jer bi im se svaka druga presuda obila o glavu zbog desetina hiljada partizanskih porodica koje su od četnika zavijene u crno. Tako mi je odgovorio.

Čuo sam za streljanje, a za Dražin grob postoje dve verzije. Jedna je Lisičji potok iza Belog dvora. Pre nekoliko godina se pojavio i svedok koji je, navodno, razgovarao sa Svetislavom Stefanovićem Ćećom, i da mu je ovaj rekao da je Draža streljan na Ratnom ostrvu, da mu je potom za ruke i noge vezana železnička šina, da je tako bačen u Dunav i da su ga ribe pojele. U tom vremenu nastradali su, nestali, i Milan Nedić, Andrija Hebrang i Arsa Jovanović. Ne zna se gde su njihovi grobovi. Čvrsto verujem da ni Miloše Minić ne zna gde je grob Draže Mihailovića, bez obzira što bi po propisima tužilac trebalo da bude na mestu izvršenja smrtne presude. Niti su oni koji su znali smeli da govore. Partijska disciplina je nalagala pravilo "ako ti ne kažem, ne možeš da pitaš".


REVIZIJA, MOŽDA, IPAK

Kao novinar nastavio sam da se zanimam za suđenje Draži Mihailoviću i ulogu Ravnogorskog pokreta u ratu. Došao sam do zaključka da je tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji ipak bilo elemenata i građanskog rata. Sa pravne strane tu bi bilo mnogo interesantnih stvari za razmatranje. Šestog maja 1941. godine Draža Mihailović je bio sa sedmoro svojih vojnika na putu od Bosne. Po nalogu predsednika opštine, njih su žandari napali u selu Šljivovica kod Bajine Bašte, što znači da su žandari bili, i morali da budu, na strani okupatora, takva im je bila služba. Po toj logici je i 7. jula Žikica Jovanović pucao u žandare, ne razmišljajući da li napada Srbe, tako da ima mnogo događaja koji remete generalnu podelu na dve strane. Može da bude "ili-ili" ali i "i-i". Za razliku od Rupnikove "Bele garde" u Sloveniji i, naročito, ustaša u Hrvatskoj koji su želeli pobedu Nemaca i Italijana, Ravnogorski pokret i Draža su želeli njihov poraz. Tu su se našli na istoj liniji sa partizanima, a razlika je nastala u tome što su želeli različiti poredak. Iz današnje perspektive gledano, mora se uzeti u obzir da je Draža Mihailović bio oficir, a prema Ženevskoj konvenciji i po ratnom pravu, kada država kapitulira, oficiri i vojnici su obavezni da idu u zarobljeništvo. Kod Srba to nije bio slučaj sa mnogima, pa ni sa Dražom. Sa stanovišta međunarodne konvencije, pa i Hitlerove Nemačke, Draža Mihailović je bio bandit, a tako su ga i krstili kada su za njega raspisali nagradu od 100.000 rajhsmaraka u zlatu. I za Tita isto, mada Tito nije bio oficir i ne podleže vojnoj obavezi odlaska u zarobljeništvo. Osim toga, Draža se oglušio i o naredbu svog vrhovnog komandanta kralja Petra iz septembra 1944. da se četnici stave pod komandu Josipa Broza. Međutim, Dražu Mihailovića su partizani, na kraju, osudili za saradnju sa okupatorom.

Sve do nedavno, spremala se velika proslava i otkrivanje spomenika četničkom komandantu Pavlu Đurišiću u Crnoj Gori. Neki moji drugovi su hteli da idu, ali je to sada zabranjeno. Ministarstvo pravde Srbije, u isto vreme, sprema Zakon o rehabilitaciji političkih protivnika, među kojima bi trebalo da se nađe Ravnogorski pokret i Draža Mihajlović. Ipak, do sada se nije pominjala i revizija njegovog suđenja, za koje sam se ja već nekoliko puta i javno založio, kao jedino pravno rešenje. ako se želi revizija osude Draže Mihailovića, setimo se sudske revizije solunskog procesa 1953. godine.

Priredila Milica Đorđević

...................................

Биографија Ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића

НЕШТО ПРЕ ПОНОЋИ, КАКО ЈЕ ЗАПИСАНО У ПРОТОКОЛУ КРШТЕНИХ, 27.АПРИЛА 1893, У ИВАЊИЦИ, ПОКРАЈ РЕКЕ МОРАВИЦЕ, РОЂЕН ЈЕ ДРАГОЉУБ ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ. ДРАЖИН ОТАЦ ЗВАО СЕ МИХАИЛО, А МАЈКА СМИЉАНА.

ПОСЛЕ ДРАЖЕ МИХАИЛО И СМИЉАНА СУ ДОБИЛИ ДВЕ ЋЕРКЕ – МИЛИЦУ (1894) И ЈЕЛИЦУ (1895). МИЛИЦА ЈЕ ПРЕМИНУЛА МЛАДА, 1905. ГОДИНЕ. ЈЕЛИЦА ЈЕ ДИПЛОМИРАЛА АРХИТЕКТУРУ У БЕОГРАДУ, ЧИМ ЈЕ ОВАЈ ФАКУЛТЕТ ОСНОВАН, И ЗАПОСЛИЛА СЕ У ОПШТИНИ ГРАДА БЕОГРАДА. УБИЛИ СУ ЈЕ КОМУНИСТИ КАД СУ ОСВАЈАЛИ БЕОГРАД.

ДРАЖА, МИЛИЦА И ЈЕЛИЦА РАНО СУ ОСТАЛИ БЕЗ РОДИТЕЉА. МИХАИЛО ЈЕ УМРО ОДМАХ ПО ЈЕЛИЧИНОМ РОЂЕЊУ, ОД ТУБЕРКУЛОЗЕ, А СМИЉАНА ПЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ. СТАРАЊЕ О СИРОЧИЋИМА ПРЕУЗЕО ЈЕ ЈЕДАН ОД ЧЕТВОРИЦЕ СТРИЧЕВА, ВЛАДИМИР.

ПОШТО ЈЕ ЗАВРШИО ЧЕТИРИ РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ДРАЖА ЈЕ УЈЕСЕН 1904. ГОДИНЕ УПИСАН У ПРВИ РАЗРЕД ТРЕЋЕ МУШКЕ ГИМНАЗИЈЕ. ДРАЖА ЈЕ У ОВОЈ ГИМНАЗИЈИ ЗАВРШИО ПРВА ТРИ РАЗРЕДА, А СЛЕДЕЋА ТРИ У ДРУГОЈ БЕОГРАДСКОЈ ГИМНАЗИЈИ. У ОБЕ ГИМНАЗИЈЕ ЈЕ СПАДАО У РЕД НАЈБОЉИХ ЂАКА.
ПРВОГ СЕПТЕМБРА 1910. ГОДИНЕ ДРАЖА ЈЕ СТУПИО У 43. КЛАСУ НИЖЕ ШКОЛЕ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ У БЕОГРАДУ. ПОСЛЕ ШЕСТ МЕСЕЦИ, 1.МАРТА 1911. ГОДИНЕ БИО ЈЕ УНАПРЕЂЕН У ЧИН ПИТОМЦА-КАПЛАРА, А ПОСЛЕ ДВЕ ГОДИНЕ, 1.СЕПТЕМБРА 1912, У ЧИН ПИТОМЦА-ПОДНАРЕДНИКА. АЛИ УМЕСТО НА ТРЋУ ГОДИНУ СТУДИЈА, ТОГ СЕПТЕМБРА 1912, 43. КЛАСА НИЖЕ ШКОЛЕ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ МОРАЛА ЈЕ У РАТ ПРОТИВ ТУРАКА, А ОДМАХ ПОТОМ, ПОЧЕТКОМ 1913, И У РАТ ПРОТИВ БУГАРА.
ДРАЖА ЈЕ БИО У IV ПРЕКОБРОЈНОМ ПУКУ ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ, НА ДУЖНОСТИ АЂУТАНТА У 1. БАТАЉОНУ, ПА ЈЕ БИО УПУЋЕН НА БОЈИШТЕ . IV ПРЕКОБРОЈНИ ПУК, ФОРМИРАН ЈЕ ОД СТРАНЕ ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ, АЛИ ЈЕ БИО ПРИДОДАТ ДУНАВСКОЈ ДИВИЗИЈИ II ПОЗИВА, ДА БИ ИМАЛА ЧЕТИРИ ПЕШАДИЈСКА ПУКА, ТАКО ДА ЈЕ УЧЕСТОВАО У БИЦИ КОД КУМАНОВА. ПОСЛЕ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ ДРАЖА ЈЕ УНАПРЕЂЕН ЗА НАРЕДНИКА И БИО ЈЕ ОДЛИКОВАН СРЕБРНОМ МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ. У II БАЛКАНСКОМ РАТУ 1913. ПРОТИВ БУГАРА, IV ПРЕКОБРОЈНИ ПУК ЈЕ ОПЕТ БИО У САСТАВУ ДУНАВСКЕ ДИВИЗИЈЕ II ПОЗИВА, НА ПРАВЦУ ОД СТРАЦИНА ДО КРИВЕ ПАЛАНКЕ, АЛИ ЈЕ УБРЗО ОДВОЈЕН И ДОДАН МОРАВСКОЈ ДИВИЗИЈИ II ПОЗИВА И УЧЕСТОВАО У БОРБАМА НА ЗЛЕТОВСКОЈ РЕЦИ И ДАЉЕ НА КОЧАНИМА, ДРАЖА ЈЕ УЧЕСТОВАО, НЕ КАО АЂУТАНТА, ВЕЋ ВОДНИКА ЈЕДНЕ ПЕШАДИЈСКЕ ЧЕТЕ. БИО ЈЕ РАЊЕН И ОДЛИКОВАН ЗЛАТНОМ МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ, А УСКОРО, 18. ЈУЛА, ЋЕ БИТИ ПРОИЗВЕДЕН, СА СВОЈОМ КЛАСОМ, У ЧИН ПОТПОРУЧНИКА.
ОДМОР ПОСЛЕ ДВА РАТА ЈЕ КРАТКО ТРАЈАО, ПОШТО ЈЕ ИЗБИЛА АРНАУТСКА ПОБУНА, ДРАЖА ЈЕ КРЕНУО ПУТ РАШКЕ ОБЛАСТИ. ПОСЛЕ НЕКОЛИКО МЕСЕЦИ ВРАЋЕН ЈЕ У БЕОГРАД НА ДОШКОЛОВАВАЊЕ. АЛИ ВЕЋ НАРЕДНОГ ЛЕТА НАШ ЈУНАК ПОНОВО МЕЊА ШКОЛУ ЗА РОВ, ЧИМЕ СЕ ОСУЈЕЋУЈЕ ЊЕГОВ ПРЕЛАЗАК ИЗ ПЕШАДИЈЕ У АРТИЉЕРИЈУ.
У ПРВИ СВЕТСКИ РАТ ДРАЖА ЈЕ СТУПИО У III ПРЕКОБРОЈНОМ ПЕШАДИЈСКОМ ПУКУ I ПОЗИВА, КОЈИ ЈЕ ПРИПАДАО ДРИНСКОЈ ДИВИЗИЈИ. ДРАЖА ЈЕ У ЦЕРСКОЈ БИЦИ УЧЕСТОВАО КАО ВОДНИК 3. ЧЕТЕ 1. БАТАЉОНА. ВЕЋ 9. СЕПТЕМБРА ПОСТАО ЈЕ И ЗАСТУПНИК РАЊЕНОГ КОМАНДИРА 2. ЧЕТЕ 3. БАТАЉОНА, КАПЕТАНА II КЛАСЕ ЧЕДОМИРА СТАНОЈЛОВИЋА. ПОТПОРУЧНИК, ВОДНИК 3. ЧЕТЕ 1. БАТАЉОНА ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ: У БОРБИ ХЛАДАН И ПРИСЕБАН НАРОЧИТО 24. И 25. ОКТОБРА НА КОСТАЈНИКУ И 7. НОВЕМБРА НА ПЛАМОМИШТУ ГДЕ ЈЕ ОСТАО НА ПОЛОЖАЈУ И АКО МУ ЈЕ БАТАЉОН ОДСТУПИО: ПРЕДЛОГ ЗЛАТНЕ МЕДАЉЕ ЗА ХРАБРОСТ.
РАТНУ 1915. ГОДИНУ ДРАЖИН III ПРЕКОБРОЈНИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК ЗАПОЧЕО ЈЕ КОД ШАБЦА, ПОЧЕТКОМ ЈУЛА, ДА БИ КРАЈЕМ СЕПТЕМБРА НАСТАВИО БОРБУ ПРОТИВ НЕМАЦА У ОКОЛИНИ ПОЖАРЕВЦА. ТУ ЈЕ ДОБИО НОВУ ДУЖНОСТ: КОМАНДИР 4. ЧЕТЕ 3. БАТАЉОНА. ЗБОГ ВЕЛИКИХ ГУБИТАКА, ДРАЖИН БАТАЉОН ЈЕ РАСФОРМИРАН 10. ОКТОБРА. ТАДА ЈЕ ДРАЖА ПРЕКОМАНДОВАН У ПУКОВСКО МИТРАЉЕСКО ОДЕЉЕЊЕ, КОЈЕ ЈЕ ИМАЛО ЧЕТИРИ МИТРАЉЕЗА ЗАПЛЕЊЕНА ОД АУСТРОУГАРА.

ДРУГА ПОЛОВИНА ОКТОБРА И ПОЧЕТАК НОВЕМБРА ПРОТЕКЛИ СУ У ПОВЛАЧЕЊУ СРПСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕМА ЈУГУ. ПОЛОВИНОМ ТОГ МЕСЕЦА ОТПОЧЕЛА ЈЕ АЛБАНСКА ГОЛГОТА. У САСТАВУ СВОГ МИТРАЉЕСКОГ ОДЕЉЕЊА, ДРАЖА СЕ ПОВЛАЧИО БЕРАНЕ-ПОДГОРИЦА-СКАДАР.
ДРАЖИН III ПРЕКОБРОЈНИ ПУК ЈЕ 9. ФЕБРУАРА 1916. ПРЕКОМАНДОВАН У ВАРДАРСКУ ДИВИЗИЈУ, ДА БИ СЛЕДЕЋЕГ ДАНА БИО УПУЋЕН У ЛОГОР ИПСОС.
ОД 15. ФЕБРУАРА 1916. ГОДИНЕ ДРАЖА ЈЕ У САСТАВУ МИТРАЉЕСКОГ ОДЕЉЕЊА 2. БАТАЉОНА XXIII ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА ВАРДАРСКЕ ДИВИЗИЈЕ. ОВАЈ ПУК ЈЕ НАСТАО СПАЈАЊЕМ III И IV ПРЕКОБРОЈНОГ ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА I ПОЗИВА. БРОДОМ ''АБДА'' ДРАЖИНА ЈЕДИНИЦА ЈЕ 22. АПРИЛА НАПУСТИЛА КРФ И КРЕНУЛА ПУТ СОЛУНСКОГ ФРОНТА.
НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ ДРАЖА ЈЕ УЧЕСТОВАО У БОРБАМА НА ОСТРОВСКОМ ЈЕЗЕРУ, ГОРНИЧЕВУ, КОД ЖИОВЕ, НА КОТАМА 1050 И 1368, НА СОКОЛЦУ, ЗЕЛЕНОМ БРДУ, ГОВЕДАРСКОМ КАМЕНУ И ДОБРОМ ПОЉУ. У БИЦИ КОД СЕЛА НЕОКАЗИ И ДОЊЕ ВРБИНЕ, 11. СЕПТЕМБРА 1916, ДРАЖА ЈЕ ТЕШКО РАЊЕН. ЛЕКАРСКА КОМИСИЈА У СОЛУНУ ПРОЦЕНИЛА ЈЕ ДА ЗБОГ ПОСЛЕДИЦА РАЊАВАЊА ПОТПОРУЧНИК МИХАИЛОВИЋ ''ВИШЕ НИЈЕ ЗА СТРОЈ'', ПА ЈЕ ПОНУДИЛА ''СЛУЖБУ У ПОЗАДИНИ''. МЕЂУТИМ ДРАЖА ЈЕ ТО ОДБИО. ПОСЛЕ ОПОРАВКА, ВРАТИО СЕ НА ПРВУ ЛИНИЈУ ФРОНТА, У СВОЈУ ЈЕДИНИЦУ, АПРИЛА 1917. ГОДИНЕ. ПОЧЕТКОМ НАРЕДНЕ ГОДИНЕ, ДРАЖА ЈЕ СА СВОЈИМ МИТРАЉЕСКИМ ОДЕЉЕЊЕМ ПРЕБАЧЕН У НОВООСНОВАНИ I ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДИВИЗИЈЕ. У САСТАВУ ТЕ ДИВИЗИЈЕ УЧЕСТОВАО ЈЕ У ПРОБОЈУ СОЛУНСКОГ ФРОНТА. НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ ДРАЖА ЈЕ УНАПРЕЂЕН У ЧИН ПОРУЧНИКА, 25. ЈАНУАРА 1918. ГОДИНЕ.
ДРАЖА ЈЕ У ОДЛИКОВАЊИМА БИО ИСПРЕД МНОГИХ. ОРДЕН БЕЛОГ ОРЛА СА МАЧЕВИМА IV РЕДА ДОБИО ЈЕ 14. ЈАНУАРА 1918. ГОДИНЕ, ''ЗА СТЕЧЕНЕ ЗАСЛУГЕ И ПОКАЗАНУ ХРАБРОСТ У РАТУ''. ДРУГО МИТРАЉЕСКО ОДЕЉЕЊЕ XXIII ПУКА, КАО ЈЕДИНО ОД ЧЕТИРИ У ПУКУ , ОДЛИКОВАНО ЈЕ ЗЛАТНОМ МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ. НАЈЗАД, ДРАЖА ЈЕ ДОБИО И ЕНГЛЕСКИ ВОЈНИ КРСТ, ЈЕДИНИ У СВОЈОЈ ДИВИЗИЈИ, ПО ИЗБОРУ КОМАНДАНТА ДИВИЗИЈЕ.
ОСЛОБАЂАЊЕ СРБИЈЕ ОПЕТ НИЈЕ ДОНЕЛО КРАЈ РАТА. КАО И 1913, ОН ЈЕ И САДА УПУЋЕН У ГУШЕЊЕ АРНАУТСКЕ ПОБУНЕ. НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЈЕ БОРАВИО ОД КРАЈА СЕПТЕМБРА 1918, ПА СВЕ ДО КРАЈА ЗИМЕ 1919. ГОДИНЕ. ЊЕГОВО ПРВО МИРНОДОПСКО ОДРЕДИШТЕ ЈЕ КАСАРНА ''КРАЉ ПЕТАР I'' У СКОПЉУ. КАО НАЈБОЉЕГ ОФИЦИРА У ПУКУ, КОМАНДАНТ ГА ЈЕ ПРЕДЛОЖИО ЗА ПРЕЛАЗАК У КРАЉЕВУ ГАРДУ У БЕОГРАД. У ЈЕСЕН 1919. ГОДИНЕ ПОРУЧНИК МИХАИЛОВИЋ ЈЕ ПОСТАО ВОДНИК 3. ЧЕТЕ 1. БАТАЉОНА ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА КРАЉЕВЕ ГАРДЕ.
АЛИ ДРАЖА СЕ НИЈЕ ДУГО ЗАДРЖАО У КРАЉЕВОЈ ГАРДИ, ЗБОГ ЈЕДНОГ ИНЦИДЕНТА У КАФАНИ ''СЛОБОДА'', УОЧИ ПОНОЋИ 31. ДЕЦЕМБРА. ЊЕГОВ ДРУГ, ГАРДИЈСКИ ПОРУЧНИК СТЕФАН БУХОЊИЦКИ, ПРИПИТ ЈЕ ДРЖАО ЗДРАВИЦУ, У КОЈОЈ ЈЕ ПОХВАЛНО СПОМЕНУО БОЉШЕВИЧКУ РЕВОЛУЦИЈУ. КАДА СУ БОХОЊИЦКОМ ЗБОГ ТОГА УПУЋЕНЕ ПРЕТЊЕ, ДРАЖА ЈЕ ИЗВАДИО ПИШТОЉ, РЕПЕТИРАО И СТАВИО НА СТО, РЕКАВШИ: ''ДА ВИДИМО КО ЈЕ БОЉИ СРБИН ОД МЕНЕ''. ДОБИО ЈЕ 15 ДАНА ЗАТВОРА, А ОНДА ЈЕ, ВЕЋ 25. ЈАНУАРА 1920, ВРАЋЕН У XXVIII ПЕШАДИЈСКИ ПУК У СКОПЉЕ.
САМО НЕКОЛИКО МЕСЕЦИ ПОСЛЕ СВОГ ПРВОГ БОРАВКА У ЗАТВОРУ, ДРАЖА ЈЕ, 11. АПРИЛА, ЈОШ ЈЕДНОМ ОДЛИКОВАН ЗЛАТНОМ МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ. СЛЕДЕЋЕГ МЕСЕЦА ПОЧИЊЕ И ЊЕГОВА НАСТАВНИЧКА КАРИЈЕРА: 11. МАЈА ЈЕ ПОСТАВЉЕН ЗА ВОДНИКА ЈЕДНОГ МИТРАЉЕСКОГ ОДЕЉЕЊА У III ПОДОФИЦИРСКОЈ ШКОЛИ У СКОПЉУ. СЛЕДИЛО ЈЕ УНАПРЕЂЕЊЕ У ЧИН КАПЕТАНА II КЛАСЕ, 14. ОКТОБРА, И ЈОШ ЈЕДНО ОДЛИКОВАЊЕ, ОРДЕН БЕЛОГ ОРЛА СА МАЧЕВИМА V РЕДА, КОЈЕ МУ ЈЕ УРУЧЕНО 1. ДЕЦЕМБРА 1920. ГОДИНЕ.
ТЕ 1920. ГОДИНЕ ДРАЖА СЕ ОЖЕНИО ЈЕЛИЦОМ БРАНКОВИЋ, ЋЕРКОМ ПУКОВНИКА ЈЕВРЕМА БРАНКОВИЋА. ЈЕЛИЦА И ДРАЖА СУ ИЗРОДИЛИ ЧЕТВОРО ДЕЦЕ: СИНОВЕ БРАНКА (1921), ЉУБИВОЈА (1922) И ВОЈИСЛАВА (1924) И ЋЕРКУ ГОРДАНУ (1927). БРАНКО ЈЕ УМРО 1995, У БЕОГРАДУ, ЉУБИВОЈЕ ЈЕ ПРЕМИНУО У ПРВОЈ ГОДИНИ ЖИВОТА, А ВОЈИСЛАВ ЈЕ ПОГИНУО ПОРЕД СВОГ ОЦА, МАЈА 1945. ГОДИНЕ НА ЗЕЛЕНГОРИ. ГОРДАНА ЈЕ ДЕЧИЈИ ЛЕКАР РАДИОЛОГ У ПЕНЗИЈИ И ДАНАС ЖИВИ У БЕОГРАДУ.
СЛЕДЕЋЕ, 1921. ГОДИНЕ, ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ ЈЕ НАКРАТКО СЛУЖБОВАО У САРАЈЕВУ, ОД 7. ЈУЛА ДО 30. СЕПТЕМБРА. БИО ЈЕ НАСТАВНИК У ДРУГОЈ ПОДОФИЦИРСКОЈ ПЕШАДИЈСКОЈ ШКОЛИ. ВРАТИО СЕ У БЕОГРАД ПОШТО ЈЕ ПРИМЉЕН ЗА ПОЛАЗНИКА 23. КЛАСЕ ВИ;ШЕ ШКОЛЕ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ. ДВЕ ГОДИНЕ КАСНИЈЕ ДИПЛОМИРАО ЈЕ СА ОДЛИЧНИМ УСПЕХОМ. У МЕЂУВРЕМЕНУ, 5. НОВЕМБРА 1921. ГОДИНЕ ДРАЖА ЈЕ ОДЛИКОВАН АЛБАНСКОМ СПОМЕНИЦОМ, А 24. ОКТОБРА 1922. УНАПРЕЂЕН ЈЕ У ЧИН КАПЕТАНА I КЛАСЕ.
КАО КАПЕТАН I КЛАСЕ ДРАЖА ЈЕ ГОДИНУ И ПО ДАНА РАДИО У ОБАВЕШТАЈНОМ ОДЕЉЕЊУ, А ШЕСТ МЕСЕЦИ У НАСТАВНОМ ОДЕЉЕЊУ. МАЈОРСКИ ИСПИТ ЈЕ ПОЛОЖИО 16. МАРТА 1925. ГОДИНЕ, ДА БИ У ЧИН МАЈОРА БИО УНАПРЕЂЕН КРАЈЕМ ТЕ ГОДИНЕ, 17. ДЕЦЕМБРА. СЛЕДИ ПРЕВОЂЕЊЕ У ЂЕНЕРАЛШТАБНУ СТРУКУ, 24. ФЕБРУАРА 1926, КОЈЕ СЕ МОЖЕ ПОРЕДИТИ СА ДАНАШЊОМ ТИТУЛОМ ДОКТОРА ВОЈНИХ НАУКА.
ТАКО ЈЕ МАЈОР ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ ЗАВРШИО НАЈВИШЕ ДОМАЋЕ ВОЈНЕ ШКОЛЕ, И СТАО У РЕД НАЈЕЛИТНИЈИХ ОФИЦИРА. У ТО ДОБА КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ ЈЕ СВОЈЕ НАЈБОЉЕ ОФИЦИРЕ СЛАЛА У ФРАНЦУСКУ НА СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈУ, ПА СЕ И ДРАЖА ОБРЕО У ПАРИЗУ 1930. ГОДИНЕ.





ПРЕ НЕГО ШТО ЋЕ ОТИЋИ У ДИПЛОМАТИЈУ, ДРАЖА ЈЕ ОБАВЉАО ВИШЕ ДУЖНОСТИ У ЗЕМЉИ. ЗА ПОМОЋНИКА НАЧЕЛНИКА ШТАБА ДУНАВСКЕ ДИВИЗИЈЕ У БЕОГРАДУ ПОСТАВЉЕН ЈЕ 19. МАРТА 1926. ГОДИНЕ. ПОРЕД ТОГА, ЗА 1926. ГОДИНУ БИО ЈЕ СТАЛНИ ЧЛАН ИСПИТНЕ КОМИСИЈЕ ЗА ЧИН ПОТПОРУЧНИКА ЕКОНОМСКЕ СТРУКЕ. НА ЂЕНЕРАЛШТАБНЕ ПОСЛОВЕ У ШТАБУ КРАЉЕВЕ ГАРДЕ ПРЕМЕШТЕН ЈЕ 19. ЈАНУАРА 1927. ГОДИНЕ. У ГАРДИ ЈЕ БИО ПОМОЋНИК НАЧЕЛНИКА ШТАБА, ВРШИОЦ ДУЖНОСТИ НАЧЕЛНИКА ШТАБА, И НАЈЗАД НАЧЕЛНИК ШТАБА, А ЈЕДНО ВРЕМЕ ЈЕ КОМАНДОВАО 3. БАТАЉОНОМ ПЕШАДИСКОГ ПУКА КРАЉЕВЕ ГАРДЕ.
ИСТОВРЕМЕНО, ДРАЖА ЈЕ БИО ЧЛАН ВИШЕ ИСПИТНИХ КОМИСИЈА, КАО И НАСТАВНИК СТРАТЕГИЈЕ У НИЖОЈ ШКОЛИ ИНТЕНДАНТСКЕ АКАДЕМИЈЕ. ПРОСВЕТНИ ОРДЕН СВЕТОГ САВЕ IV РЕДА ДОБИО ЈЕ 25. ЈАНУАРА 1928. ГОДИНЕ, А 17. ДЕЦЕМБРА 1933. УНИФОРМУ ЈЕ УКРАСИО ЈОШ ЈЕДНИМ ОДЛИЧЈЕМ: ОРДЕН ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРУНЕ IV РЕДА. ЧИН ПУКОВНИКА ДОБИО ЈЕ ЗА ВАСКРС 1930. ГОДИНЕ.

СЛУЖБОВАЊЕ У КРАЉЕВОЈ ГАРДИ ПОТПУКОВНИК МИХАИЛОВИЋ ЗАВРШИО ЈЕ 14. ФЕБРУАРА 1935, КАД ЈЕ ПРЕКОМАНДОВАН У ОРГАНИЗАЦИЈСКО ОДЕЉЕЊЕ ЂЕНЕРАЛШТАБА МИНИСТАРСТВА ВОЈСКЕ И МОРНАРИЦЕ. ТУ ЈЕ ОСТАО САМО ДО 28. МАЈА, КАД ЈЕ СТИГЛА НАРЕДБА ЗА ОДЛАЗАК У СОФИЈУ, НА МЕСТО ВОЈНОГ АТАШЕА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ. ТАМО ЈЕ НАУЧИО И БУГАРСКИ ЈЕЗИК И ДОБИЈА ДВА БУГАРСКА ОДЛИЧЈА: ОРДЕН АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ III СТЕПЕНА, КОЈИ МУ ЈЕ УРУЧИО ЛИЧНО ЦАР БОРИС ПРИЛИКОМ ОДЛАСКА, И ОРДЕН КРСТА СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА, КОЈИ ЋЕ СТИЋИ ТРИ ГОДИНЕ КАСНИЈЕ, 1939. ЗА ВРЕМЕ СЛУЖБЕ У СОФИЈИ ДОБИО ЈЕ И ПУКОВНИЧКИ ЧИН, 6. СЕПТЕМБРА 1935, ПОВОДОМ РОЂЕНДАНА ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА ПЕТРА КАРАЂОРЂЕВИЋА.
ДРАЖА ЈЕ МАЈА 1936. ГОДИНЕ ПОВУЧЕН ИЗ СОФИЈЕ И ПРЕМЕШТЕН ЗА ВОЈНОГ АТАШЕА У ПРАГУ. ПУКОВНИК ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ СТИГАО ЈЕ У ПРАГ 22. МАЈА 1936. ГОДИНЕ, ДА ТУ ОСТАНЕ ДО МАЈА НАРЕДНЕ ГОДИНЕ. У ПРАГУ СЕ НИЈЕ БАВИО ПОЛИТИКОМ ВЕЋ БРОЈНИМ ВОЈНИМ ПИТАЊИМА, КАО ШТО СУ НАБАВКА ЧЕХОСЛОВАЧКИХ АВИОНА, ПАНЦИР ПРСЛУКА, УПУСТАВА ЗА ПРОТИВОКЛОПНО РАТОВАЊЕ ИТД. НА ОПРОШТАЈНОМ ПРИЈЕМУ, ПРЕДСЕДНИК ЧЕХОСЛОВАЧКЕ УРУЧИО ЈЕ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ ОРДЕН БЕЛОГ ЛАВА III РЕДА.
MAJA 1937. ГОДИНЕ ПУКОВНИК ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ ПОСТАВЉЕН ЈЕ ЗА НАЧЕЛНИКА ШТАБА ДРАВСКЕ ДИВИЗИЈСКЕ ОБЛАСТИ У ЉУБЉАНИ. ЊЕГОВО НОВО РАДНО МЕСТО НАЛАЗИЛО СЕ У КАСАРНИ ''ВОЈВОДА МИШИЋ''. ТУ ЈЕ, 1. ДЕЦЕМБРА 1937, НА ГРУДИ ПРИКАЧИО ЈОШ ЈЕДНО ОДЛИЧЈЕ: ОРДЕН ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРУНЕ III РЕДА. АПРИЛА СЛЕДЕЋЕ, 1938. ГОДИНЕ, ДРАЖА ПРЕЛАЗИ ЗА КОМАНДАНТА 39. ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА У ЦЕЉУ, КОЈИ ЈЕ ПРИПАДАО ИСТОЈ ДИВИЗИОНОЈ ОБЛАСТИ.
ПОСЛЕ ТАЧНО ГОДИНУ ДАНА, АПРИЛА 1939. ГОДИНЕ, ДРАЖА СЕ ВРАЋА У ЉУБЉАНУ, ОВОГ ПУТА ЗА НАЧЕЛНИКА ШТАБА УТВРЂИВАЊА. ТУ ОСТАЈЕ СВЕГА НЕКОЛИКО МЕСЕЦИ, ДО АВГУСТА, КАД ЈЕ ПОСТАВЉЕН ЗА СТАЛНОГ НАСТАВНИКА ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ У БЕОГРАДУ.
ТОКОМ 1940. ГОДИНЕ ВИШЕ ПУТА СУ ЗАБЕЛЕЖЕНИ ДРАЖИНИ ЈАВНИ АНТИХИТЛЕРОВСКИ ИСПАДИ. НАЈЗАД ПОСЛЕ ЊЕГОВОГ НАПАДА НА ХИТЛЕРА НА ЈЕДНОМ ПРИЈЕМУ У ЕНГЛЕСКОЈ АМБАСАДИ, НЕМАЧКИ ПОСЛАНИК ФОН ХЕРН УПУТИО ЈЕ ПРОТЕСТ ЈУГОСЛОВЕНСКОМ МИНИСТРУ ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА ЦИНЦАР-МАРКОВИЋУ. ЗАТО ГЕНЕРАЛ НЕДИЋ ЈОШ ЈЕДНОМ КАЖЊАВА ДРАЖУ СА 30 ДАНА ЗАТВОРА. СВОЈУ КАЗНУ ИЗДРЖАВА У МОСТАРУ, ГДЕ ЈЕ, ТАКОЂЕ ПО КАЗНИ, УПУЋЕН ЗА ПОМОЋНИКА НАЧЕЛНИКА ЂЕНЕРАЛШТАБА ПРИМОРСКЕ АРМИЈСКЕ ОБЛАСТИ , 23. ОКТОБРА 1940. ГОДИНЕ. ДРАЖА ЋЕ УПРАВО ИЗ МОСТАРА, 6. АПРИЛА 1941, КРЕНУТИ У ЧЕТВРТИ ПО РЕДУ РАТ У СВОМЕ ЖИВОТУ. РАТНИ РАСПОРЕД ЈЕ ГЛАСИО: НАЧЕЛНИК ОПЕРАТИВНОГ ОДЕЉЕЊА ДРУГЕ АРМИЈЕ. МОБИЛИЗАЦИЈСКО МЕСТО: КИСЕЉАК КОД САРАЈЕВА.
ПО ПОТПИСИВАЊУ КАПИТУЛАЦИЈЕ, КРАЉ И ВЛАДА СУ НАПУСТИЛИ ЗЕМЉУ. А У СКОПЉУ ГЕНЕРАЛ НЕДИЋ ЈЕ ОДРЖАО СЛЕДЕЋИ ГОВОР: КРАЉ И ВЛАДА НАПУСТИЛИ СУ БЕОГРАД. ВЕРОВАТНО СУ ДО САД ВЕЋ НАПУСТИЛИ ЗЕМЉУ. ВРХОВНА КОМАНДА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ. ЈА НЕМАМ НИКАКВИХ ВЕСТИ НИ ВЕЗА. Нh8;КАКВА УПУСТВА И НАРЕЂЕЊА ВАМ НЕМОГУ ДАТИ. НАША ВОЈСКА ЈЕ СВУДА У РАСУЛУ. НЕПРИЈАТЕЉСКА ВОЈСКА ЈЕ УШЛА У НАШУ ЗЕМЉУ И НЕПОСТОЈИ СИЛА КОЈА БИ ЈЕ МОГЛА ЗАУСТАВИТИ. НЕКА СВАКИ ОД ВАС УЗМЕ ИНИЦИЈАТИВУ У СВОЈЕ РУКЕ. СВАКО МОЖЕ ПОСТУПИТИ ОНАКО КАКО МУ САВЕСТ И ДУЖНОСТ НАЛАЖЕ И НЕКА СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ОНО ШТО ЈЕ УРАДИО.
У ИСТО ВРЕМЕ, НА ДРУГОМ КРАЈУ ЗЕМЉЕ, ДРАЖИНА РЕАКЦИЈА ЈЕ БИЛА САСВИМ ДРУГАЧИЈА. НА ВЕСТ О КАПИТУЛАЦИЈИ, ОН ЈЕ ОКУПЉЕНИМ ВОЈНИЦИМА, ПОДОФИЦИРИМА И ОФИЦИРИМА, ОДРЖАО СЛЕДЕЋИ ГОВОР: ЈУНАЦИ!!! НАША ЈЕ ВЛАДА, КАО ШТО ВИДИТЕ ИЗ ОВИХ ЛЕТАКА, СРАМНО ПОТПИСАЛА АКТ О НАШОЈ БЕЗУСЛОВНОЈ КАПИТУЛАЦИЈИ ПРЕД НЕМАЧКОМ ОРУЖАНОМ СИЛОМ. ЈА ТУ КАПИТУЛАЦИЈУ НЕ ПРИЗНАЈЕМ. ЖИВ СЕ НЕМЦИМА НЕЋУ ПРЕДАТИ. НЕМАЧКА МОРА ДА ИЗГУБИ ОВАЈ РАТ. МИ ЋЕМО СЕ ОРГАНИЗОВАТИ И ПОВЕСТИ ГЕРИЛСКУ БОРБУ ПРОТИВ ОКУПАТОРА, ПРЕМА НАШИМ МОГУЋНОСТИМА. КАДА НАШИ САВЕЗНИЦИ ЕНГЛЕЗИ БУДУ ЧУЛИ ЗА НАШЕ ПОСТОЈАЊЕ, ОНИ ЋЕ НАС ПОМОЋИ!
ДРАЖА ЈЕ БИО СРЕДЊЕ ВИСИНЕ, СМЕЂЕ КОВРЏАВЕ КОСЕ И КЕСТЕЊАСТИХ ОЧИЈУ, ИСПОД ПОДЕБЉИХ НАОЧАЛА. ИМАО ЈЕ МЛАДОЛИКО ЛИЦЕ, ПРАВИЛНИХ ЦРТА. ГОВОРИО ЈЕ РАЗГОВЕТНО И ТЕЧНО, ГЛАСОМ СНАЖНИМ И ПРИЛИЧНО ДУБОКИМ. БИО ЈЕ СРДАЧАН, ДРАЖЕЉУБЉИВ И УВЕК СПРЕМАН НА ШАЛУ. У ПРИВАТНОМ ЖИВОТУ ЛАКО ЈЕ СТИЦАО ПРИЈАТЕЉЕ, А ТЕШКО НЕПРИЈАТЕЉЕ. ИМАО ЈЕ БЛАГ ИЗРАЗ ЛИЦА, И УОПШТЕ, ОДАВАО ЈЕ ЈЕДНОГ ДОБРОДУШНОГ ЧОВЕКА.
СРПСКУ ЗЕМЉУ, НЕДУГО ЗАТИМ, ГАЗИ КОМУНИСТИЧКА ЧИЗМА И ''ХРВАТ ТИТО'' КОЈИ ПОДПОМОГНУТИ РУСКОМ ВОЈСКОМ И ОПРЕМОМ, СЛАМАЈУ СРПСКИ ДУХ И СРПСКУ ЗЕМЉУ ПРЕКРИВАЈУ ЦРВЕНОМ СТАЉИНОВОМ ЗАСТАВОМ ЦЕЛУ.
ЂЕНЕРАЛА ДРАЖУ МИХАИЛОВИЋ СУ КОМУНИСТИ УХАПСИЛИ, СПРОВЕЛИ ГА У ЗАТВОР ГДЕ ЈЕ СВАКОДНЕВНО ДО СУЂЕЊА БИО ДРОГИРАН ШТО ЈЕ КАСНИЈЕ ПРИЗНАЛА И ДОКТОРИЦА КОЈА МУ ЈЕ ДРОГУ ''МЕСКАЛИН'' У ТЕЛО УНОСИЛА ПРЕКО ИНЈЕКЦИЈА. ОСУЂЕН ЈЕ НА СМРТ СТРЕЉАЊЕМ АЛИ ЈЕ МУЧКИ УБИЈЕН У НОЋИ ИЗМЕЂУ 16. И 17. ЈУЛА 1946. ГОДИНЕ ОД СТРАНЕ ТЕ ИСТЕ КОМУНИСТИЧКО-СТАЉИНИСТИЧКЕ БАНДЕ ПАРТИЗАНА!
БЕДА ЗЛОЧИНАЧКЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПОЛИТИКЕ ПОКОСИЛА ЈЕ НАЈБОЉЕ У НАШЕМ НАРОДУ, МЕЂУ ЊИМА И ЂЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА ДРАЖУ МИХАИЛОВИЋА. АЛИ У СЕЋАЊУ ЈЕ ОСТАО ПОДВИГ, КАО НЕКАД ЛАЗАРОВ, КОЈИ ЋЕ ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ НАДАХЊИВАТИ НОВА И НОВА СРПСКА ПОКОЛЕЊА.


ПОЛИТИКА ХАПШЕЊА И СУЂЕЊА, СРПСКИМ ВОЖДОВИМА, И ДАНАС СЕ НАСТАВЉА !!!!!


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Пет Сеп 22, 2006 3:28 pm 
OffLine
Ја сам ајдук, те ловим ајдуке
Ја сам ајдук, те ловим ајдуке
Корисников аватар

Придружио се: Чет Јун 30, 2005 12:00 am
Постови: 1166
Похвала: 0
Похваљен(а):
24 пута у 24 порука
Postoji čitava kampanja protiv Čiče u Srbiji, i to ne samo u nvo sektoru i B92 već i na sajtovima poput apisgroup.
Ko su ti sa apisa?

................................


Draza Mihailovic – ‘Prvi gerilac Evrope’

Na dan 18. jula 1946. godine, izvrsena je smrtna kazna nad generalom Dragoljubom Drazom Mihailovicem, vodjom cetnickih jedinica u toku Drugog svetskog rata.

Dragoljub-Draza Mihailovic je rodjen 26. aprila 1896 godine u Ivanjici, Srbija.

Bio je na raznim komandnim i stabnim duznostima u Prvom svetskom ratu i izmedju dva svetska rata, pored ostalog i vojni izaslanik Kraljevine Jugoslavije u Sofiji i Pragu.

U vezi stim, Slobodan Kljakic, u feljtonu koji je objavljivala "Politika" 2002. godine ("RAVNOGORSKA IDEJA NEKAD I SAD - DRAZA MIHAILOVIC – SOVJETSKI SPIJUN ILI ANTIKOMUNISTA?"), pise:

"Ne znam sta ce reci ravnogorci, bas kao sto to ne znam za partizane, kada se suoce sa misljenjem ondasnjeg jugoslovenskog premijera Milana Stojadinovica koji je ovako opisao vojnog atasea Kraljevine Jugoslavije u Bugarskoj (tamo na sluzbi od 28. maja 1935) Dragoljuba Mihailovica:

‘On se kao jugoslovenski vojni atase, u Sofiji, najvise druzio sa tzv. zvenarima i drugim protivnicima kralja Borisa. A od stranih diplomata najradije je isao u sovjetsko poslanstvo i rado pricao o tim posetama, posle kojih bi se, po svrsenom oficijelnom delu, uvek nasli jedan uz drugog vojni izaslanici slovenskih zemalja, racunajuci u ove i sovjetsku Rusiju.

Sovjetska Rusija i Kraljevina Jugoslavija tada nisu imale diplomatske odnose; oni ce biti uspostavljeni u junu 1940. godine. Jugoslovenski poslanik postao je dr Milan Gavrilovic, a vojni atase pukovnik Zarko Popovic. Do tada sef Obavestajnog biroa vojske Kraljevine Jugoslavije, Popovic je bio vise nego blizak sa Drazom - bili su pobratimi."…

Posle kapiutulacije Jugoslavije 1941. godine, izbegao je sa grupom oficira zarobljavanje i na Ravnoj Gori osnovao pokret za pruzanje otpora okupatoru, nazvan Jugoslovenska vojska u otadzbini. U pocetku rata, saradjivao je sa partizanskim pokretom ali je ubrzo doslo do razmimoilazenja izmedju dva gerilska pokreta na ideoloskoj osnovi.

Krajem 1942. poceo je dejstva u istocnoj Bosni gde je zajedno sa svojim trupama pomagao Nemcima u borbi protiv komunista, pocinivsi brojne zlocine nad civilnim muslimanskim i hrvatskim stanovnistvom kao i nad srpskim porodicama koje su imale svoje clanove u partizanskim jedinicama ili radili kao ilegalci za racun partizanskog pokreta. Posebno je doslo do bliske saradnje i koordiniranih aktivnosti izmedju italijanskih i nekih crnogorskih cetnickih jedinica u borbi protiv partizana na teritoriji Crne Gore i Hercegovine. To je predstavljalo otvoreno stavljanje na stranu okupatora i bilo potpuno suprotno drzanju cetnika na pocetku rata kada su se borili protiv nemackog i italijanskog okupatora.

Kasnije, iskljucivi cilj borbe cetnickih jedinica bio je borba protiv jugoslovenskih parizana.

Odeljenje za zastitu naroda (OZNA), 12. marta 1946, uhapsilo je Drazu Mihailovica. Posle zavrsenog istraznog postupka, 10. juna 1946., izveden je pred sud gde je, 15. jula 1946. godine, osudjen na smrt zbog ratnih zlocina i veleizdaje. Streljan je 18. jula 1946 godine u Lisicijem Potoku (mada ima i drugih informacija). Grob nije obelezen i nikada nije pronadjen.

Prema pisanju Dragoljuba Petrovica u listu "Danas" 17. jula 2006. godine, Ravnogorski pokret je samonikao, lagano oformljen od maja do septembra 1941. Nazivan je cetnickim ali i Jugoslovenskom vojskom u otadzbini. Medjutim, i on je, posle prvih nesinhronizovanih akcija u zapadnoj Srbiji, prihvatio saradnju sa okupatorom. Ne radi se o pravoj kolaboraciji vec o kvislinskom odnosu. Draza Mihailovic nije za svoje borce primao platu ali je tokom rata dobijao naoruzanje od okupatora za svoje usluge. Za razliku od Nedica, Mihailovic je pravio usmene i pismene sporazume sa okupatorom, sto je krio od javnosti.

Balkanski makijavelizam Mihailovica, u cemu mu niko od kvislinga u okupiranoj Jugoslaviji nije bio ravan, izazivao je kontroverze kod savremenika, emigrantskih krugova, cak kod saveznickih sefova velesila, a ostavio je hipoteku u narodnom mnjenju u ratnom i posleratnom vremenu u kome su i sami istoricari podeljeni u oceni Ravnogorskog pokreta.

Politicki program i ciljevi borbe Ravnogorskog pokreta nisu do sada adekvatno obradjeni u nauci, mada postoji dovoljno dokumenata. Cesto izricana ocena da je strateski cilj bio restauracija Kraljevine Jugoslavije nije odgovarajuca. Jos 1941. Ravnogorski pokret se u velikoj meri saobrazava nemackom i italijanskom totalitarnom sistemu. Karakteristicni su navodi nacrta "Homogena Srbija" sa "idealom" - "Velika Srbija u Velikoj Jugoslaviji". Srbija bi posedovala Vojvodinu, Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju sa Dubrovnikom, Liku, Kordun, Baniju, Slavoniju sa Baranjom. Vidna je identicnost sa planom kvislinga o "Velikoj Srbiji". U pitanju je velikosrpski i antijugoslovenski program sa izrazenom hrvatofobijom. Fiktivno jugoslovenstvo Ravne gore trebalo je da posluzi kao prelazna etapa ka stvaranju velike srpske drzave na jugoistoku Evrope. Taj koncept je bio prisutan i ranijih decenija u politickom vrhu Srbije. Ta nacionalisticka vizija ce ostati, mada prigusena, do poslednje decenije XX veka kada se razbuktala, a prisutna je i danas.

Prema kodeksu cetničkih dokumenata ("Homogena Srbija"), Srbija ima vodecu ulogu na Balkanu i "ona se te uloge ne moze odreci". Dakle, pojedinci ne mogu oponirati ovom stavu. Vojvoda Kozjacki Jordan Kimic, koji je po ukidanju Pecanceve organizacije krajem 1942. prisao Drazi, jos je otvoreniji: "Sve sto nije srpsko i svakog izroda srpskog ubijte!" "Izrodi" se odnosi na Srbe koji nisu prihvatali kurs Ravne gore. I danas se izdajnicima u primitivnim krugovima nazivaju oni koji nisu na oficijelnom kursu, mada je jasno da Srbija nije bombardovana 1999. zbog tih "izdajnika" vec zbog onih koji su tada vodili zemlju.
U nacrtu "Homogena Srbije" kritikuje se predratni sistem na sirokom planu. Ova pitanja su inace zapostavljena u dosadasnjoj istoriografiji. Neupuceni i tendenciozni govore da se Ravnogorski poket borio za parlamentarnu demokratiju!! U tom nacrtu Ravne gore se projektuje drzava koja bi kontrolisala sve oblasti javnog zivota. Bitan cinilac je srpski narod koji se "ne sme deliti po klasama". Predvidja se jedna drzava, monarhisticka i centralisticka, drustvo bez politickog pluralizma, pod jednim vodjom, Cicom sve u "Novoj Evropi". "Crkva mora da ima poglavara u Srbiji", dakle sloboda delovanja samo SPC. Centralni nacionalni komitet je drzao do ovih stavova u politickom programu cetnickog pokreta.

U januaru 1942. Miloš Sekulic je dostavio emigrantskoj vladi u Londonu politicki koncept koji se sasvim poklapa sa "Homogenom Srbijom". Treba "omedjiti srpske zemlje i uciniti da u njima ostane samo srpski zivalj". Pitanje muslimana "po mogucnosti resiti u ovoj fazi". Draza Mihailovic je u svojim naredbama jednako zastupao ekstremne, fasisoidne stavove. U jednoj direktivi nalaze: "Ciscenje drzavne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata". Na konferenciji cetnicke omladine Crne Gore i Sandzaka krajem 1942. predvidja se kraj rata ali ne i koja ce koalicija pobediti. Uvecana Jugoslavija ce biti centralizovana kraljevina, Hrvati i Slovenci ce u njoj imati svoje oblasti, a "nacionalnih manjina ne moze biti". Neko vreme ce jedini nosilac vlasti biti cetnicka organizacija. Svi drzavni cinovnici i sudije bice iz cetnickih redova. Vojska, zandarmerija pod "direktnom kontrolom cetnicke organizacije". Zene diskriminisane. Znaci zahteva se totalitarna drzava. Ako je srpska nacionalna pa i jugoslovenska ideja kroz istoriju kompromitovana, tome je ravnogorsko cetnistvo dalo veliki doprinos.

Cetnicke zrtve u Srbiji tokom Drugog svetskog rata su vece nego sve zrtve okupatora i ostalih kvislinga. A organizacija porazena u antifasistickom ratu ne moze biti antifasisticka. U pobednickoj antifasistickoj koaliciji nasle su se koncem rata sile i organizacije koje su pobedile. To je pravilo od koga nema izuzetka.

Prema kazivanju generala u penziji Stevana Mirkovica, bivseg partizanskog obavestajca i posleratnog komandanta padobranske brigade pa, kasnije, nacelnika Generalstaba JNA, britanska vlada zatrazila je u januaru 1943. godine od jugoslovenske izbeglicke vlade u Londonu da cetnici Draze Mihailovica prekinu saradnju sa okupatorom i obustave borbu protiv NOB-e i POJ-a. Ali, vecina cetnickih komandanta i njihovih jedinica je do kraja rata kolaborirala sa fasistima i kvislinzima.

Tako su se u Topoli, 11. avgusta 1944. godine, sastali cetnicki prvaci major Dragoslav Racic i kapetani Nesko Nedic i Nikola Kalabic sa predstavnikom nemacke komande za Jugoistok, Fon Vredeom, uz posrednistvo Milana Nedica, predsednika srpske kvislinske vlade. Dogovorili su se o detaljima zajednicke borbe protiv Narodnooslobodilacke vojske Jugoslavije u Srbiji.

Na kraju rata zarobljeni nemacki general Fon Ler je cak tvrdio da je pred kraj rata pod svojom komandom imao 10.000 cetnika (tu je on, verovatno, racunao Srpski dobrovoljacki korpus, ostatke crnogorskih, hercegovackih i dalmatinskih cetnika koji su bezali pred partizanima, zandarmerijske i druge kvislinske jedinice). U taj broj nije racunao ustase, domobrane i belogardejce koji su se povlacili zajedno sa nemackom vojskom ka Austriji i Italiji.

To je "prevrsilo casu" tolerancije. Britanci su insistirali na tome da se cetnici proglase za neprijatelje.

Tada se desilo nesto sto, prividno, nema neposredne veze sa sudjenjem clanovima politickog i vojnog rukovodstva organizacije Draze Mihailovica - jedan proglas jugoslovenskog kralja Petra II, doprineo je u velikoj meri legalitetu sudjenja ovoj grupi kvislinga, pa kasnije i sudjenju samom Drazi Mihailovicu. Naime, 12. septembra 1944. godine, kralj Petar II, u proglasu preko Radio Londona, pozvao je cetnike da "pristupe Narodnooslobodilackoj borbi pod marsalom Titom".

Pod pritiskom saveznika, koji su raspolagali mnogobrojnim dokazima o saradnji cetnika sa okupatorom, Kralj Petar II, u toj poruci kaze:

"Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove buducnosti, i koji se ne bi odazvali ovom pozivu, nece uspeti da se oslobode izdajnickog ziga ni pred narodom ni pred istorijom."

Petar II dalje odlucno osudjuje "pokusaje da se opravda saradnja sa neprijateljem i izazove razdor unutar naroda u najtezim casovima njegove istorije."

Organizacije koje sebe smatraju naslednicima cetnickog pokreta velicaju ga kao heroja, dok ga ostali narodi smatraju zlocincem.

Promenom vlasti u Srbiji 2000. godine, pocela su ozbiljnija istrazivanja uloge Ravnogorskog pokreta a nova garnitura na vlasti se zauzela da se ceo slucaj preispita i pokret rehabilituje.

Sredinom marta 2004. direktor Bezbednosno-informativne agencije Rade Bulatovic doneo je odluku o vracanju licnih stvari djenerala Draze Mihailovica njegovoj porodici. Cicin fotoaparat, naoaare, penkalo, dvogled, busole i oruzje, koji su se, kako je saopsteno, nalazili u arhivu Agencije, vracene su Drazinom unuku Vojislavu Mihailovicu. Sef BIA-e je tada obecao Cicinom unuku da ce mu dati i dokumenta o pogubljenju njegovog dede – ako su sacuvana. Vojislav Mihailovic jos ceka taj papir.

Narodna skupstina Republike Srbije, krajem 2004. godine, donela je zakon o izjednacavanju u pravima pripadnika ravnogorskog cetnickog pokreta sa ostalim borcima NOB-e.

Americka administracija 1948. godine posthumno je dodelila Orden Legije casti Drazi Mihajlovicu zbog njegovog spasavanja pilota SAD cije su letelice oborene u Drugom svetskom ratu.

Orden je urucen tek 2005. godine Drazinoj kceri na privatnoj svecanosti u rezidenciji americkog ambasadora u Beogradu..

Ambasador SAD u BiH, Meklheni je upitio pismo predsedniku Helsinskog komiteta BiH Srdjanu Dizdarevicu i predsednici Veca Kongresa bosnjackih intelektualaca Sabiri Hadzovic povodom njihovih primedbi zbog urucenja Ordena Legije casti kcerki Draze Mihajlovica u Beogradu.

Meklheni u pismu navodi da je Trumanova administracija 29. marta 1948. godine orden dodelila zbog spasavanja oko 500 americkih pilota cije su letelice oborene u Drugom svetskom ratu.

On je naglasio da je medalja dodeljena iskljucivo zbog spasavanja Amerikanaca u tom konkretnom dogadjaju u ratnom periodu, te da bi bilo krajnje nesmotreno izvlaciti zakljucke koji se odnose na siri kontekst cetnickog ucesca u Drugom svetskom ratu ili trenutno politicko okruzenje.

Generalov unuk Vojislav Mihailović, potpredsednik Narodne skupštine Srbije i kopredsednik Srpskog demokratskog pokreta obnove, povodom sezdesete godisnjice od egzekucije svog dede, izjavio je 16. jula 2006. godine:

“Pre 60 godina moj deda, djeneral Dragoljub Draza Mihailovic ubijen je od strane Brozovog rezima. Mesto njegovog postradanja ni danas, nazalost, nije poznato iako se u Srbiji na vlasti nalaze demokratski orijentisane politicke stranke. Zbog onoga sto je ucinio za Srbiju i srpski narod, prvi gerilac porobljene Evrope i vodja Ravnogorskog pokreta nije zasluzio takvu nepravdu."

Izjava je objavljena u dnevnoj stampi i preko elektronskih medija.

Sva je prilika da niko u ovoj zemlji ne zna gde je grob Draze Mihailovica. U Vojnoistorijskom institutu kazu da u „velikoj vojnoj arhivi oko generala Draze Mihailovica nema podataka o mestu i nacinu njegove egzekucije".

Prema izvorima BIA-e, dosije lidera Ravnogorskog pokreta u godinama socijalizma i kasnije potpuno je ocerupan, tako da mnogi dokumenti koji se odnose na generala Mihailovica danas nedostaju. Pa ipak, iz preostalih dokumenata i, delom, iz svedocenja prezivelih aktera i svedoka Drazine egzekucije, u BIA-i s dosta signurnosti tvrde da je Lisicji potok mesto gde se nalaze zemni ostaci komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadzbini.

Istog dana, U Domu sindikata odrzani su akademija pod nazivom ''Istina o djeneralu'' povodom sest decenija od stradanja generala Dragoljuba Draze Mihailovica i pomen.

Akademiju su organizovali Srpska narodna odbrana iz Amerike i Dveri srpske, a pomen Mihailovicu odrzan je u Crkvi Svetog Marka.

Videti jos i sledece:

- Draza Mihailovic Answers.com http://www.answers.com/topic/draza-mihailovic

- Srpski Dobrovoljački Korpus (SS Serbische Freiwilligenkorps) http://www.axishistory.com/index.php?id=90

- Okupirana Srbija http://www.svetskirat.net/istorija/okupirana_srbija.htm

- Biografija djenerala Dragoljuba Draze Mihailovica http://www.rcp-brcko.net/biografija_dra ... lovic.html

- Web Archive - The Trial Of Dragoljub-Draza Mihailovic - 1946 http://trial-mihailovic-1946.org/sommaire.php3

- Draza Mihailovic Biography.ms http://draza-mihailovic.biography.ms/

- Cogressional record http://www.srpska-mreza.com/library/fac ... aring.html

- Galerie de photographies ... http://www.pogledi.co.yu/francuski/draza.php

- Ravna Gora 1940-1945. http://www.geocities.com/ravnogorci/RAVNA.html

- Draza Mihailovic pogubljen i sahranjen u blizini Bijelog dvora http://www.medijaklub.cg.yu/zanimljivi/ ... 9-6_copy(1).htm

- Srpski sabor Dveri http://www.dverisrpske.com/

- Drazin dan u Londonu http://www.pogledi.co.yu/ddan/index.php

- Ljoticevci http://www.pogledi.co.yu/nedic_ljotic/ljotic.php

- Obavestajci Jugoslavije 1918-1945. http://www.apisgroup.org/obavestajcijugoslavije

- VOS i UDBA nisu isto http://www.apisgroup.org/vosiudba

- Od izdaje do rehabilitacije (Slucaj Draze Mihailovica) http://www.apisgroup.org/pr.html?id=59


Apis Group18. jul 2006. godine


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Нед Окт 15, 2006 3:18 pm 
OffLine
Ја сам ајдук, те ловим ајдуке
Ја сам ајдук, те ловим ајдуке
Корисников аватар

Придружио се: Чет Јун 30, 2005 12:00 am
Постови: 1166
Похвала: 0
Похваљен(а):
24 пута у 24 порука
ЗОРА СЛОБОДЕ СА РАВНЕ ГОРЕ ЗАБЛИСТАЋЕ НАД НАШОМ ПАЋЕНИЧКОМ ОТАЏБИНОМ
(последње писмо ђенерала Драже Михаиловића)
2. фебруар 1946

Ни под којим условима нећу напустити своју Отаџбину и свој народ. Своју земљу не можете понети на ђоновима ципела, како је рекао Дантон када су му предлагали да напусти Франиуску. Једино што данас могу да учиним је - да поновим ове речи. Јер ја нисам Јосип Броз Тито који нема ничег заједничког ни са овом земљом нити са овим народом, па да могу да побегнем...

Тамо код вас у Швајцарској имате довољно мојих официра и војника који су напустили земљу и, са мојом дозволом. Ви такође имате и велики број некадашњих ратних заробљеника и депортираца, који данас представљају живе сведоке неправде која се спроводи над нашом нацијом. Међутим, сједињени духом, не пропустите ниједну прилику, а да пашу патњу не покажете онима око вас, тако да читав цивилизован свет сазна праведност наше борбе. Понављам, моје место је овде, у мојој земљи, са мојим народом, да бих тако умањио њихову патњу, и да бих их охрабрио у њиховом веровању у спасење, које ће ипак доћи.

Увек сам говорио да ће савезници једнога дана схватити какву су грешку направили, дајући Југославију у руке Тита и његових терористичких комуниста.

...Комунисти су сконцентрисали све своје напоре да мене ухвате. Мобилисали су све своје сервилне послушнике: Бугаре, Албанце, Италијане и друге комунисте - који су сви сједињени у својој решености да мене ликвидирају. У овом подухвату совјетски специјалисти су такође бројни.

Ви знате моју стратегијску намеру, да се одржим по сваку цену за велики задатак који је пред нама. Можда ћу пасти за наш свети циљ. Ви знате да ће тиме пасти и праведна борба наше нације. Јер ја једино чиним што је воља народа - због тога сам и почео борбу против окупаторских снага, а доцније и против комуниста... Не сумњам ни за тренутак, Зора слободе са Равне Горе заблистаће над нашом паћеничком Отаџбином. *

* (Писмо је објављено јула 1946. године у Њујорку, од стране Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу. Само неколико дана после тога, Михаиловић је ликвидиран у Београду)

Преузето са сајта Равногорског покрета


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Нед Окт 15, 2006 7:47 pm 
OffLine
Ја сам ајдук, те ловим ајдуке
Ја сам ајдук, те ловим ајдуке
Корисников аватар

Придружио се: Чет Јун 30, 2005 12:00 am
Постови: 1166
Похвала: 0
Похваљен(а):
24 пута у 24 порука
Iz mog ugla
REHABILITACIJA DRAŽE MIHAILOVIĆA

Piše: Dragoslav Đorđević

U “Slobodi” od 10.i 25 avgusta ove godine, objavljen je jedan odlično dokumentovan članak pod naslovom: “Istina o Draži”. Pisac članka je mlađi Srbin, dr Srđa Trifković, rođen posle Drugog svetskog rata i školovan u Engleskoj i SAD. Nama starijim Srbima je vrlo drago što imamo i takve pisce koji pišu i iznose na svetlost dana i za istoriju, istine koji mnogi savremeni pisci ili ne poznaju ili ih izvr]u, da bi odbranili laži koje pobednici u svojim istorijama vešto proturaju. Radi opravdavanja svoga načina ratovanja i često i nečasne, nepoštene politike učesnika u ratu.

Meni je đeneral Mihailović kao Đeneralštabni pukovnik bio professor taktike u prvoj godini priprema za Đeneralštabnu struku školske 1939. do 1940. godine u Beogradu. Taj deo školovanja se zvao “Dopunski tečaj”. Draža je tada bio na službi u glavnom Đeneralštabu u Beogradu, pa je tada održao i jednu seriju predsavanja u beogradskom oficirskom domu. Njegova osnovna ideja je bila:

“Mi možemo da uspešno ratujemo i protiv neprijatelja bolje naoružanog od nas oklopnim oružjem (tenkovima), ali mi moramo da imamo protivoklopna oruđa i da budemo izvežbani u gerilskom ratovanju. Naše zemljište i urođene sposobnosti naroda za gerilsku borbu, nam idu na ruku za takvu borbu. Ali mi moramo da budemo dobro izvežbani za takvo ratovanje.”

Sudbina je htela da u toj klasi bude i kapetan prve klase Arso Jovanović, koji je bio i pisac knjige: “Taktika pešadijskog bataljona”. On je, kao što je poznato u ratu, bio komunistički general i načelnik njihovog glavnog štaba. Posle rata je bio ubijen kao pristalica SSSR.

O Draži mogu da kažem slede]e: Bio je vrlo prijatan i srdačan čovek. Umeo je da upravlja ljudima. Mi, njegovi slušaoci smo ga poštovali i voleli. Evo jedne slikovite situacije. Dražina predpostavka na času taktike:

“Kolona od 12 neprijateljskih tenkova se približava vašem položaju, šta še te da naredite vašim trupama?” Slušalac odgovara: “Narediću da svi topovi 37mm otvore vatru na te tenkove.”

Draža se nasmeja, pa reče: “To je kao da ih gaĐate punjenim paprikama.” Cela klasa prsnu u smeh. Topovi 37mm nisu imali protiv oklopnu municiju kao što je bilo označeno u predpostavci. Tenkovi ne bi bili ošte]eni.

U kritikama naših taktičkih zadataka Draža je bio jasan i ubedljiv i mi smo svi bili srećni i ubeđeni njegovim primedbama na naše greške. Oni, koji su bili u ratu pod njegovom komandom, mogu i više da kažu o njemu i njegovom odnosu sa ljudima.

Draža je zločinački izigran od naših takozvanih “saveznika” ali smo i mi dozvolili da se uspomena na njega zamrzne pa i uprlja. Zato mi danas imamo velelepni grob zlikovca Broza, i jednog probisveta, za koga se ni danas ne zna tačno ko je i šta je on bio, i to u sred Srbije i Beograda. Zašto mi to trpimo?

Zašto dozvoljavamo da na taj grob dolaze na poklonjenje delegacije komunaca iz “država” bivše Jugoslavije, da tu paradiraju, a mi još uvek nemamo zvanično označen grob našeg velikog Srbina i junaka Draže Mihajlovića? Zar nismo zaista pal ii to vrlo, vrlo nisko. Trebalo bi da se svi stidimo zbog ovakvog stanja. Ali, sve još nije izgubljeno!

Može se i mora se što pre ispraviti. Zato ja predlažem sledeće:

1. Da Vrhovni sud Srbije obesnaži i poništi presudu Brozovog komunističkog suda i da proglasi đenerala Dragoljuba Mihailovića nevinim.

2. Da se grob Draže Mihailovi]a otvori i da se tačno utvrdi da li su u njemu zemaljski ostaci đenerala Dragoljuba Mihailovića.

3. Da se Ravna gora naimenuje “Dražina Ravna gora”, pa da se na tome mestu podigne jedan veličanstveni spomenik posvećen Draži i svim Srbima koji izgubiše svoje živote u Drugom svetskom ratu.

4. Da se Vojna akademija u Beogradu nazove: “Srpska vojna akademija Đenerala Dragoljuba Mihalovi]a.” Pa Draža je ne samo bio njen pitomac već i njen professor.

5. Da se grob takozvanog maršala Broza otvori i da se posmrtni ostaci zvanično predaju Hrvatskoj ili brozovoj familiji radi sahrane prvenstveno u Hrvatskoj, a ako Hrvati to odbiju onda da se spale i rasture iz vazduha po hrvatskoj teritoriji.

Msilim da su Srbi zaslužili da imaju pravo da veličaju svoje, a ne tuđe velikane.


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Сре Сеп 26, 2007 10:25 pm 
OffLine
Администратор
Администратор
Корисников аватар

Придружио се: Суб Јан 21, 2006 1:00 am
Постови: 8154
Похвала: 223
Похваљен(а):
905 пута у 643 порука
...Хтели бисмо да изађемо негде, на велики трг, на раскрсницу, да зауставимо саобраћај, закочимо град, задржимо сваког пролазника у месту... Убијен је један човек, али је извршена егзекуција над целим човечанством... Михаиловић је пао, а његова смрт је масовна смрт, смрт онога што је у човеку, истовремено, људско и божанско. Нека зазвоне звона свих цркава! Нека зазвоне, али тако јако да им срца пукну. Нека настане тишина. Нека се угаси сунце. Шапатом се, у тмини, молимо за умрлу човечност.

Новине су недавно објавиле фотографију овог мученика слободе у оковима. На њој је имао продуховљене црте лица, урезане болом, окамењене. Не заборавимо га ми – Пољаци. Могу да га забораве народи који су се, за трајање овог рата, специјализовали у трговини другим народима. Ми – не!

Али ако би, упркос нашој очајничкој вери, требало заиста да пропадне човечност, њене последње црте неће сачувати фотографски апарат, него Вероникина марама*, најсветлија, бела и крвава марама. Трагични негатив. Клише смрти.



( Писац Зигмунд Новаковски,

"Wiadomosci",

Лондон)





* * *



Свет се тресе из темеља. Генерал Михаиловић, часни југословенски родољуб, пао је као жртва и мученик пред ноге победоносне комунистичке инвазије са Истока. Освајачи су већ у пуном замаху да задаве хришћанство у Југославији. Будимо поштени и храбри, па признајмо жалосну истину онакву каква је.





( "The Catholic Times",

Лондон)





* * *



Није ово први пут, рећи ће нам енглеска господа, кад су људи издали своје пријатеље, да би умилостивили своје непријатеље. Ипак, жалосна је судбина, кад је председник Владе, који је за европску слободу 1940. урадио више од иједног појединца, могао прогутати најсрамнију, најнесрећнију, најјефтинију и сигурно најфаталнију заблуду у аналима британске дипломатије.Признајући све ово, они ће додати да је, на крају крајева, господин Черчил часно и покајнички дотакао грешку, а за великог човека је и то доста. Али, они се морају и запитати: Шта се деси са свим другим гласовима, који су о слободи били тако гласовити 1940. године? Зашто су сада толико неми носиоци наше националне савести?Иако ово пишем са Алпа, где се вечна поезија меша с лепотама језера, мене ипак даве магле енглеске хипокризије.Можда се господин Пристл вратио микрофону. Можда господин Мартин Кинсли није заборавио кад је минхенско клање Чехословачке назвао злочином. Можда је неко уденуо тањи крај принципа у међународну политику часописа "Економист". Било је међу њима људи који су некад знали и рекли шта је шта. Јавно мњење тражи и њихово мишљење о убиству генерала Михаиловића. Сад већ можемо на прсте да пребројимо те правичне људе са левице. Господин Коланц, лорд Беверик и лорд Пакенхам, с малим бројем других... Шта се збива са енглеском савешћу кад и "Тајмс" одобрава пресуду? Ја ћу само дићи косу на глави уредника ако их подсетим на савет који су дали Чесима, а који је гласио: жртвујте себе за добро Немаца. Сличан савет дали су и Пољацима: да се жртвују за добро Руса. А Грцима и Југословенима: да се мирно предају тим истим добротворима. По примеру Понтија Пилата, "Тајмс" самом себи поставља питање: "Шта је истина?" А, затим, он је, као и Пилат, довољно обазрив да опере руке. Све је у реду, јер сада већ знамо где смо. Ако, ипак, желимо да будемо спасени, јер је ово заиста питање Спаса, ми смо дужни да препознамо непријатеља међу капијама наше сопствене савести. Једна стара формула открива нам путеве којима грех долази. Они могу бити и чињење и нечињење. Зато сви ми, који смо се последњих година бавили политиком или публицистиком, запитајмо своју савест: Да ли смо сасвим недужни за крв овог праведника?





("Time and Tide",

Лондон)



* * *



Где су сада громови, кроз које су некада говорили пророци? Где је глас који човечански зацвили над судбином нејаких, кад их газе, и добрих, кад их вређају? Где су речи оних који ватру пречисте, да би из праха мученика васкрсла армија феникса, како бисмо свет одбранили од силе, а слово пророка од заборава? Кад силни греше, грешни су неми. Зато, прво са осећањем стида, а затим с молитвама – поздравимо Србина и Јунака!



(Јеврејски песник

Леон Аронсон)









* * *



Милост је знак слабости у свету политичких пигмеја. Генерала Михаиловића више нема... Британска влада опрала је своје руке, као што је то рађено пре две хиљаде година.Чудовишне ствари десише се Михаиловићу. Током рата, Немци су уложили све силе да би га смакли са света. И што ни Адолф Хитлер није могао, то је сада за њега урадио овај сулуди свет. Што је Михаиловић дочекао јуче, то ће сутра многи доживети.





("Palestine Post",

Јерусалим)





* * *



Убиство генерала Михаиловића не чини част нашем веку. Наш век постаје још мизернији баш зато што је Михаиловић издат и напуштен од Савезника на чијој је страни био и од којих издају никад није очекивао.



( "La republique",

Истамбул)



* * *





Исток и Запад, источна и западна оријентација, стали су један против другог у београдској судници. Ни о чему другом није се радило. И зато је генерал Дража Михаиловић морао да умре. У хиљадама сељачких домова, запалиће се данас кандила испод иконе српског Светитеља Саве, а за покој душе убијеног Мученика. Народни херој, иако мртав, биће далеко јачи него што је то икада за живота био или могао бити у свету велике неправде.



( Ј. Алтмајер,

"Hamburger Echo")





* * *



- Хало, госпођо. Да ли сте срећни?

- С ким имам част?

- Ја сам официр Америчке војске. Један од стотина који смо живи

захваљујући српском генералу кога више нема. Могао бих вам се, госпођо Рузвелт, представити као мајор Фелман, као пуковник Роберт Мекдауел, као поручник Роџер, као пуковник Алберт Сајц...Сви смо једнако огорчени, осрамоћени и несрећни.

- Да, заиста је страшно. Била сам и ја много тужна када сам јутрос у новинама прочитала да је стрељан генерал Михаиловић.

- Америка је саучествовала у злочину.

- Није истина. Мој покојни супруг је изузетно поштовао генерала Михаиловића. Черчил и Стаљин су виновници промене наше политике.

- И ви, лично, госпођо Елеонора. Ви сте вашег болесног мужа, а нашег Председника, крај самртничке постеље, убеђивали у истинитост лажи Титовог интриганта, а вашег кућног пријатеља, Луја Адамича. Ви сте уверавали нашег Председника у тачност ступидних изјава сенатора Пејпера да је комуниста Тито југословенски Џорџ Вашингтон...





* * *





Државни тужилац:



-Ви сте, оптужени, и као полицијски пуковник и као шеф Гестапоа у окупираној Србији, свакако одржавали тесне везе са већ осуђеним и погубљеним издајником Дражом Михаиловићем. Објасните суду вашу сарадњу са њим.

Оптужени пуковник др Фукс.

-Никада Гестапо, чији сам шеф стално био, није имао никакве везе са генералом Михаиловићем. Штавише, ми смо Михаиловића увек сматрали за непријатеља Рајха број један. Зато су сви припадници Михаиловићевог покрета од стране Гестапоа прогањани без милости.

Државни тужилац:

-То је неприхватљиво.

Оптужени пуковник др Фокс:

-Ја сам официр од части. Од начела истине не смем одустати ни по коју цену живота, који је сада у вашим рукама. Од Хитлера па до нашег последњег војника на Балкану, генерала Михаиловића и његове герилце сматрали смо највећом опасношћу по нас. То је покрет који је Немцима задао највише зла и који...

Државни тужилац:

-Доста ! Ни речи више. Захтевам, другови судије, да се претрес одмах прекине и да суђењу овом злочинцу више не присуствују страни дописници.

Председник Суда:

-Захтев државног тужиоца се усваја.



(Београд, децембар, 1946.)





* * *



Државни тужилац:

-Немачки Рајх није могао из Србије извлачити храну, јер вам то нису допуштале наше партизанске борбене јединице.

Оптужени Франц Нојхаузен:

-Као шеф немачке привреде у окупираној Србији, одлучно и одговорно изјављујем да ми партизане и комунисте нисмо ни осећали. Ако су наша складишта била стално нападана, пљачкана и уништавана, то је била кривица Михаиловићевих људи а не партизана. Они су испред нас затварали све путеве до села и ризница, те тако спречавали и сваки немачки извоз из Србије.

Државни тужилац:

-Ви нисте само ратни злочинац, него и битанга. Одузимам вам реч.



(Београд, децембар, 1946.)







* * *





Државни тужилац:



-Само у селу Јајинци убили сте више од стотину хиљада заробљених партизана и комуниста.



Оптужени генерал Мајснер:

-Не знам тачан број, али мислим да претерујете. Врховна команда Југословенске војске потписала је била капитулацију, али је овдашњи неодговорни људи нису поштовали и они су криви за наше репресалије.При том, нарочито истичем герилу генерала Михаиловића. Не знам колико је Срба погубљено у Јајинцима, али знам, као главнокомандујући за целу Србију, да су свуда, од десет стрељаних, њих девет били борци или помагачи ребела Михаиловића.





(Београд, децембар, 1946.)





* * *



Слобода или смрт! Велики закон и још већи идеал, за велика времена и велике људе. Да је и дело било у складу са идеалом, уверио сам се када сам са генералом Михаиловићем бранио и ослобађао српске крајеве.Нисам имао прилике да пречесто сретнем велике људе. Један од великана, мој добри и никад прежаљени Чича, живеће у мени све док ме буде било.Гледао сам га са свих страна које могу да осветле дух и добра воља, увек у тешким приликама, кад се све верније види и упамти. Било да је прах пред очима, смрт вреба или неправда боли, он је увек био велики... У ноћи, 18. августа 1943, спустио сам се падобраном на падине планине Чемернице, где су ме дочекали људи-џинови и одвели ме своме генералу. Преда мном је стајао кротки праведник, прав као храст, проседе браде, продорних очију, благих као плаво небо, с искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу.Ни по оделу, ни по начину живота, између њега и његових људи није било разлике у ма чему. Тога часа, осетио сам човека рођеног за друге, који се више брине о ближњим својима, међу њима и о мени, него о самом себи. Од тада смо делили, заједнички, и добро и зло, увек у покрету између живота и смрти, заседа и изненађења. Још и сад чујем његов благи, братски глас:"Све ће бити добро, Бошко. То име добио сам у његовој герили. Присебност, храброст и сналажење током свих операција красили су генерала Михаиловића. У том витешком срцу, лежале су и све велике људске врлине, међу њима и ратно частољубље и ретка хришћанска самилост.Зато Чича није, зарад своје славе, пред страшне нацистичке чељусти бацао децу Србије никада, кад би он сам у томе могао да их замени. Штедео је невину крв и клонио се безнадежних битака по сваку цену.Није хтео да својој слави друге жртвује и да своју славу зида на хиљадама невиних и непотребних гробова. Током тешке зиме 1943. године, заједно смо се пробијали кроз долине смрти. А већ тада, у долинама Техерана, Радио-Лондон је славио човека који је у Југославију послат с мисијом да ослободилачки рат претвори у братоубилачки, а на рушевинама демократске државе подигне комунистичку Ћеле кулу. Кад смо се 1944. растали у братском загрљају и војничком осећању, био је насмејан и поред срамотних техеранских одлука. Дубока туга је, ипак, сенчила Чичине очи, јер смо већ слутили какви се дани ваљају иза брда. Шта је дошло с издајом верног савезника и поклањањем Југославије белосветском комунизму познато нам је свима. Наступио је рај, али пролазни и варљиви рај, за крволоке, а ропство, беда, тамнице, логори и лудачки експерименти сручили се на несрећни народ. Историја све исправља и мртве праведнике диже из гробова. То историја и ми сви преостали дугујемо генералу Дражи Михаиловићу, великом јунаку, верном савезнику, издатом мученику и ретком праведнику.





(Валтер Менсфилд,

из говора америчким Србима,

на Видовдан 1953.)


Врх
 Профил  
 
 Тема поста:
Подели на Facebook Подели на Twitter Подели на Digg Подели на MySpace
Нови постПослато: Сре Окт 10, 2007 7:49 pm 
OffLine
Администратор
Администратор
Корисников аватар

Придружио се: Суб Јан 21, 2006 1:00 am
Постови: 8154
Похвала: 223
Похваљен(а):
905 пута у 643 порука
ево неких текстова о Дражи са сајта Погледа

ДРАЖА У ПОЛИТИЦИ:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=6324

ДРАЖИНА СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=6464

ЧЕТНИЦИ И ЦРКВА:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/view ... 4747#84747

ИВО АНДРИЋ И ВОЈВОДА БОЈОВИЋ ПИШУ ДРАЖИ:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=6981

СЛОВЕНАЧКИ ЧЕТНИЦИ:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=8270

КО ЈЕ ОСЛОБАЂАО ГРАДОВЕ ОД НЕМАЦА 1941-1944:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=6733

ПРЕКАЉЕНИ БОРЦИ:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=6682

ШЕСТА ЛИЧКА:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=1178

ПРИМЕРИ НАЈВЕЋИХ ЗЛОЧИНА КОМУНИСТА НАД СРБИМА:
http://www.pogledi.co.yu/specijal.php

БЕКСТВО Ј. Б. ТИТА ИЗ ЗЕМЉЕ
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=7602


Врх
 Профил  
 
Прикажи постове у последњих:  Поређај по  
Започни нову тему Одговори на тему  [ 12 Поста ] 

Сва времена су у UTC + 1 сат [ DST ]


Ко је OnLine

Корисници који су тренутно на форуму: Нема регистрованих корисника и 2 гостујућих


Не можете постављати нове теме у овом форуму
Не можете одговарати на теме у овом форуму
Не можете мењати ваше постове у овом форуму
Не можете брисати ваше постове у овом форуму
Не можете слати прикачене фајлове у овом форуму

Пронађи:
Иди на:  
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
Превод - Видовдан Тим